ДРАГАНА МРЂА
ДОБИТНИЦА НАГРАДЕ "ИЗВОР" ЗА
НАЈЉЕПШУ ПРИЧУ О ЗАВИЧАЈУ
________________________________________________________
НА КОНКУРСУ ЗА НАЈБОЉУ ПРИЧУ О ЗАВИЧАЈУ, КОЈЕ ОРГАНИЗУЈЕ ПРЕДСТАВНИШТВО РС У СРБИЈИ И ФОНДАЦИЈА "РАДОСТ", ПРВУ НАГРАДУ ЗА ПРИЧУ "ПЛЕТИЉА" ДОБИЛА ЈЕ ДРАГАНА МРЂА ИЗ БЕОГРАДА...И ИЗ СМОЉАНЕ...И ИЗ БИХАЋА...
___________________________________________
БЕОГРАД, 6. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - Директор Представништва Републике Српске у Србији Млађен Цицовић данас је у Удружењу књижевника Србије у Београду уручио књижевну награду "Извор" ауторима најљепше пјесме и приче о завичају за 2016. годину.
Eво шта је о причи рекла Драгана:
БЕОГРАД, 6. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - Директор Представништва Републике Српске у Србији Млађен Цицовић данас је у Удружењу књижевника Србије у Београду уручио књижевну награду "Извор" ауторима најљепше пјесме и приче о завичају за 2016. годину.
Ову награду, коју Представништво и Фондација "Радост" додјељују по четврти пут ауторима из Србије, Српске, Црне Горе и расијања, добили су Бошко Ломовић из Горњег Милановца за пјесму "Протиче моја ријека" и Драгана Мрђа из Београда за причу "Плетиња".
Директор Представништва Републике Српске Млађен Цицовић рекао је да Представништво у оквиру својих активности, које су усмјерене ка очувању језика и писма, јачању веза Србије и Српске и чувању веза са завичајем, организује по четврти пут овај литерарни конкурс заједно са Фондацијом "Радост".
"Некад је на једном филозофско-књижевном скупу Добрица Ћосић рекао:`завичај и мајка не дугују нам ништа, а ми њима дугујемо све`, тако да мислимо да овим литерарним конкурсом у значајној мјери доприносимо јачању и подстицању веза са завичајем и промовисањем и представљањем завичаја овдје у Србији", рекао је Цицовић.
Жири су чинили приповједач и књижевни критичар Гордана Влаховић - предсједник жирија, те чланови - српски пјесник из Прага Јелена Ћирић и пјесник са Косова и Метохије Миодраг Мики Јовановић.
Влаховићева је рекла да је одзив на конкурс био велики, што показује да је човјек, хтио он или не хтио, везан за завичај и носи га у себи, при чему завичај за свакога представља нешто друго, јер неко налази завичај у свом језику, неко у својим сјећањима, а неко у "сновним привиђењима".
"Различит је однос човека према завичају, али не може од њега да побегне, не може да покида нити колико год желео. Разлог великом одзиву је и то што су многи људи свој завичај, осим у сновима и сећањима, изгубили и у немогућности да се врате и да осете дах свог завичаја", рекла је Влаховићева.
Од 169 пјесама пристиглих на конкурс у најужи избор за награду ушли су и "Избјеглички сан" Веселина П. Џелетовића, "Земљо моја" Марице Видић, "Вече над Поморављем" Светлане Матић, "Кућни праг - црква" Каје Панчић Миленковић и "Воденица" Слободана М. Чуровића.
Када је ријеч о причама, у најужи избор од 72 пристигле, ушле су и "Шта ће јадан, није он крив" Доброслава Петричевића, "Капија изједена рђом" Живојина Ивковића, "Свадба" Бошка Ломовића, "Чувари старе планине" Душице Милановић Марике и "Има нешто" Добрашина Јелића.
Награђене, као и изабране пјесме и приче са конкурса, биће објављене 7. јануара у шестом броју књижевног часописа "Жрнов".
Директор Представништва Републике Српске Млађен Цицовић рекао је да Представништво у оквиру својих активности, које су усмјерене ка очувању језика и писма, јачању веза Србије и Српске и чувању веза са завичајем, организује по четврти пут овај литерарни конкурс заједно са Фондацијом "Радост".
"Некад је на једном филозофско-књижевном скупу Добрица Ћосић рекао:`завичај и мајка не дугују нам ништа, а ми њима дугујемо све`, тако да мислимо да овим литерарним конкурсом у значајној мјери доприносимо јачању и подстицању веза са завичајем и промовисањем и представљањем завичаја овдје у Србији", рекао је Цицовић.
Жири су чинили приповједач и књижевни критичар Гордана Влаховић - предсједник жирија, те чланови - српски пјесник из Прага Јелена Ћирић и пјесник са Косова и Метохије Миодраг Мики Јовановић.
Влаховићева је рекла да је одзив на конкурс био велики, што показује да је човјек, хтио он или не хтио, везан за завичај и носи га у себи, при чему завичај за свакога представља нешто друго, јер неко налази завичај у свом језику, неко у својим сјећањима, а неко у "сновним привиђењима".
"Различит је однос човека према завичају, али не може од њега да побегне, не може да покида нити колико год желео. Разлог великом одзиву је и то што су многи људи свој завичај, осим у сновима и сећањима, изгубили и у немогућности да се врате и да осете дах свог завичаја", рекла је Влаховићева.
Од 169 пјесама пристиглих на конкурс у најужи избор за награду ушли су и "Избјеглички сан" Веселина П. Џелетовића, "Земљо моја" Марице Видић, "Вече над Поморављем" Светлане Матић, "Кућни праг - црква" Каје Панчић Миленковић и "Воденица" Слободана М. Чуровића.
Када је ријеч о причама, у најужи избор од 72 пристигле, ушле су и "Шта ће јадан, није он крив" Доброслава Петричевића, "Капија изједена рђом" Живојина Ивковића, "Свадба" Бошка Ломовића, "Чувари старе планине" Душице Милановић Марике и "Има нешто" Добрашина Јелића.
Награђене, као и изабране пјесме и приче са конкурса, биће објављене 7. јануара у шестом броју књижевног часописа "Жрнов".
О догађају је извјестила и РТРС у емисији "Српска данас"
(Линк испод - снимак од 27:19 минута)
И на крају награђена прича са темом из завичаја:
Драгана Мрђа
ПЛЕТИЉА
Срце моје, срце лудо,
Шта ти мислиш с плетивом?
Ко плетиља она стара,
Дан што плете, ноћ опара,
Међу јавом и мед сном.
Сједи Милка на клупи у ходнику полицијске станице.Оборила главу,мијеси свој јад међу длановима као тијесто. И све се по некад окрене, чини се тражи брашно да поспе руке,и скине тежину која се на њих налијепила.
Јутрос је приведена док је продавала испред једне од београдских пијаца,сада чека да је саслуша судија за прекршаје.Било је пред том канцеларијом разноликог свијета.Око „трбуха града” увијек су се сакупљали они,које су из неког разлога заобилазили главни и уредни токови живота.
Неизљечиви пијанци што су крај пијачних тезги проводили своје посљедње магловите дане,и једино још знали да је само ту могла да се измоли или испроси кап спасоносног алкохола.Јер њима стварно више није ни требало. Чак и у таквом стању видјела се елеганција и остаци љепоте једне бивше виолинисткиње,или сад већ гротескна строгост испектора СУП-а у пензији. Јер док су били што су били,нису могли ни да замисле гдје ће протицати њихови посљедњи дани.Тек ријетки пролазник и згрожен и сажаљен, оставио би по неки динар у прљаву картонску кутију.
Затим ситни мешетари, пуни нездравог маштања о великом послу. Иако различити,приче су им биле исте.Звали су их „камиони-авиони“, јер сваки њихов измишљени „бизнис“ почињао је некаквим камионом робе.И да га имају,ускоро би постали ако не најбогатији,онда свакако један од тајкуна који су паркирали своје бијесне аутомобиле поред пијаце.У стварности,уз трговину и по неку ситну превару преживљавали су дан по дан,и нерјетко нису имали ни за лошу пљескавицу.
Уопште,нико од тих приведених људи није тако замишљао свој живот. Продавали су испред пијаце кинеске украсе,јаја,половну одјећу,све оно одбачено што су налазили по контејнерима а што је, чинило им се ,могло да има некакву вриједност.
Међу њима нашла се и Миља,избјеглица.
И сад ,док гледа тај народ што сједи миран и успаван у прегријаном ходнику,у глави јој се јавља њена стара мисао:“Мени ту није мјесто!“
„О,јађена ли сам за собом! У’апшена! А што ћу саде,мајко мила? Да су ми бар игле вође,да се имам ш’чим занимати.“
.....................................................
Није имала ни пет кад јој их је први пут покојна баба Анђа ставила у руке.
„Са’ће цурица научити да плете.И никад да ти руке беспослене не буду! Зато ти их је бог дао,да нешто ш’њима направиш. А ку’ћеш боље – нег’ нешто оплести! Ил’ џемперић, ил’ наратке, ил’ какву капу добру.Све ће то тебе бака научити,све!
Прво да наметнемо вуну.Видиш,’вако се намеће“ – и вјешто обавија нит око игле.
„Таако!Е сад узмеш другу иглу, ’ваако…Унакрст кроз омчицу,и само прокукљаш.Онда јопет...“ – прича бака,док брзо и вјешто слаже завијутке.
Мала Милка широм отворених очију гледа плес бабиних прстију,не може поглед да одвоји.И оно тихо звецкање игала, звец-звец чини јој се као најљепша музика коју је чула.
Када је успјела да исплете свој први ред без помоћи и показала га баби,она је помилова по глави. “Ето видиш!Саде мореш и сама.Мала моја плетиља.”
А вољела је ту своју баку чинило јој се више него родитеље.Стално у пољу, око стоке,уморни од посла скоро да нису имали времена за њу.
Нарочито отац.Када би тјерана дјечијом жељом за пажњом и милошћу стала пред њега,само би је кратко погледао и сврнуо поглед на сто.Жуљевитом шаком држао је чашицу са нацртаном шљивом, малу као напрстак.
“Туђа срећа”- промрмљао би,и једним покретом сасуо ракију у уста.
“Немој сине,гре’ота је,немој! Чуће те дијете!”- јавила би се баба.
Врло добро знала је баба Анђа синову муку.Посље Миље,снаха више није остајала носећа.Са сваком новом годином гасила се у њему нада да би могао да дочека сина.А ту мисао,која га је као жеравица пекла,све чешће је гасио ракијом.
Баба Анђа црнину није скинула од кад јој је у рату,оном прошлом, умрло дјетешце а она га сама закопала јер у селу није остало ни једне мушке главе. Са чврсто повезаним рупцем послује бака ненаметљиво, стишано и на изглед лако по кући. Развија питу,ложи ватру,и уопште обавља све кућне послове,којих вазда има. Када све почисти и пореди,пригледа још једном питу,отаре руке чистом крпом, и сједне на сећију.Притегне мамраму,поглади по сукњи скидајући кончић или мрвицу и почиње да плете.Миља би прилазила, стављала јој главу у крило,удисала мирис смиља из бакине блузе и неријетко уз оно тихо звец-звец заспала.
И тако, једне зиме, уз шкиљаву свијетлост лампе петролејке док је ватра бубњала из смедеревца и кроз ону рупицу на колу од плате правила чудновате таласе на плафону, заспала је заувијек и бака Анђа,са плетивом у рукама и малом Миљом у крилу.
Мирно и повучено дијете,Миља порасте у исту такву дјевојку.Више је вољела да сједи у кући, него с другим цурама по прелима да хода и дангуби. А и кад је ишла,у рукама јој је стално било плетиво.Давно је надмашила у умјећу и брзини много старије жене у селу;оно што се каже: што очима види – рукама уради!
А шаре!Нико није умио као она да украси прслук,џемпер или чарапе.Радо су их узимали људи који су само о сеоској слави долазили,а иначе живјели по Београду,Новом Саду или још даље,по неким страним земљама.И говорили, да им је тамо у далеком свијету док гледају њен рад топло око срца, и да их подсјећа на родни крај,на завичај.
„Јест’,јест’,па што се онда не врате,кад је тако добро вође?“- гунђала би мајка –„хвали село-држ’ се града!“-па се окретала Миљи:
„Живот ће ти проћи крај тог плетива!Све цуре се већ поудале,дјецу имају,своју кућу и свог мужа,а ти? Сједиш и плетеш!“
Миља се само лако намршти,одмахне главом као да тјера досадну мушицу.Јер,једино док плете била је слободна.Од приговора мајке,од тешког посла,од заједљивих ријечи села,од свега.
Право,наобрат,наметни ,сметни...
Док руке брзо окрећу игле, некако мутно разазнаје да се и живот као неко плетиво исплиће, дан по дан,некад право некад криво,и да ће на крају од читаве те работе испасти један сасвим лијеп џемпер.Није још тачно знала какав,али је била сигурна да послије сваког уложеног труда мора,просто мора нешто добро да буде.
Већ је Миља добрано газила трећу деценију,кад упозна будућег мужа.Био је из сусједног села,родитеље је тек сахранио,и сам је живио на имању.Миран и тих човјек као и она,брзо су се споразумјели, још брже без свадбе и гунгуле регистровали у општини.Када је полазила,мимо сваког обичаја од спреме дјевојачке понесе само– игле!
„Све ће Миља намаћи,са ових десет прста,ништа ти не брини!“- треперила је руком пред очима забринуте мајке.
Прође неколико година.С мужем је живјела добро.Сељачки посао к’о посао —тежак.Али ипак је навече кад смири благо и опреми вечеру,налазила времена да за своју душу нешто уради.И то јој је пријало,више него телевизор са којег су стизале све неразумљивије вијести што ништа добро слутиле нису.Све док се није родио Милан.Њен јединанац,њено све.
Кад схвати да је носећа,Миља по први пут у животу заборави на игле.
“О,Миљо! ‘оћемо ли?”- дозивао је муж са двроришта да иду за неким послом.
“ ’оћемо,’оћемо.”-отсутно је одговарала,док би заустављена у кораку, са руком на заобљеном стомаку стајала у соби и ослушкивала живот што је бујао,ширио се и растао у њој.
Дјетету се сви обрадоваше.Муж са тихим осмјехом у очима,мајка,напосе отац који је од кад се Милан родио много чешће навраћао код њих.Ушао би у собу,и само бацио поглед на кмекави завежљајчић у љуљи.И то је било довољно да отопи лед око његовог срца.
Таман што се син својих ножица дочепао како ваља,кад рат као ножем прекину нит Миљиног плетива...
....................................................................
Никако Миља није могла да се сјети тих пет дана.Само слике.Слике које су се без икаквог реда јављале пред очима.
Отац,пресвисао од муке мртав сједи наслоњен на зид штале,а коњ,мали мирни босански коњ пропиње се и њишти спреман да изуједа сваког ко приђе.
Мајка,њена причљива мајка која уста није затварала,нијемо је гледа празним очима док је извлаче из приколице погођене авионском бомбом на петровачкој цести.Тако растављену од памети Миља је вукла још пар дана,да би је једног јутра на путу према непознатој Србији,путу на којем су сваког часа очекивали да неко каже: Стој!окрећи се,идемо назад!, нашла мртву у трактору.Сахранили су је,плитко и на брзину непознати људи у славонској равници испод једног кржљавог дрвета.
И слика непрегледне колоне људи и возила,колони јада, по којој стојећи на приколици погледом тражи куштраву главу свог мужа.
Нашли су се тек негдје пред Рачом.Изашао је из групе војника,измршавио и необријан и без ријечи само јако,јако загрлио њу и Милана.
У избјегличким баракама њих троје добише собицу. Миља се трудила да распореди оно мало ствари што је успјела да понесе,бринула о Милану.
Али муж никако није могао да буде унутра.Гушио се;чинило му се да се трошни зидови руше на њега,и соба постаје сандук у којем је жив сахрањен.Излазио би напоље, сатима сједио на сломљеној столици испред њихове бараке,пушио и ћутао.
Ћутао и док су око њега људи углас викали,свађали се и објашњавали,покушавајући да схвате оно што се догодило,оно што се здравим разумом није могло схватити.
Ћутао и док је Миља говорила да има живота и послије свега,да се прене.И да као и остали људи који су се ту нашли, морају покушати да саставе своје покидано плетиво.
Ако не због себе,оно бар због Милана.
Ништа није вриједило.Сједио је загледан у једну тачку, и жутећи у лицу полако копнио.
Јесен је већ заовладала када је једног дана само склизнуо са оне столице на земљу,потрбушке,раширених руку као да је грли.
У болници доктор је викао:”Побогу,жено,шта сте чекали,што га нисте довели раније!?Могли смо га спасти!”
Послије сахране на локалном гробљу пуном блата које се лијепило за обућу,Миља није осјећала ништа.У црнини, остудњела,сједила је у собици.Од некуд се на столу нашла литра ракије за душу њеног мужа и пластични тањирић са кексима.
Пала је ноћ.Изиђе мјесец,жут,златан као она тепсија пите коју је некад развијала баба Анђа.
Миља устаде, оде до ограде која је окруживала избјегличке бараке и загледа се у њега.
Када се зачуо њен јаук, све се утиша.
“То Миља бугари за мужем.”- јави се глас из мрака. Мала дјеца прибијала су се уплашена мајкама уз скуте,старије жене скидале мараме и расплитале косе,као што су то од вајкада чиниле жалећи за неким.
Завијала је Миља те ноћи,као рањена вучица на мјесец.
Јаукала до неба,до бога.Као ријека изливао се њен бол, ломио све уставе што су га до тад устављале.Јадила и тужила за мужем,за мајком и оцем,за собом и својом сиротом.
За земљом,за свима који су у њој остали и онима који су као и она морали да је напусте…
Плакало је и мушко и женско,и старо и младо,није било душе у баракама која ту ноћ сузу пустила није.Деда,старина од преко осамдесет,прекрсти се и из свог ћошка тихо рече:
“Јао оном, којег стигну ове наше сузе!“
Кад је,обезнањену,покидане блузе и рашчупане косе жене унесоше у собу на кревет,као у понор потону у тврд сан без снова.
Изјутра завирише у собицу и затекоше Миљу мирну и прибрану како плете.
Милан крену у школу.Ликом исти на оца,крупних црних очију и кудраве косе,наслиједио је и очеву нарав.Миран,тих дјечак који је све држао у себи,и није дозвољавао чак ни мајци да види његову муку.
А имао је. И расла је та мука, квасала годинама,све до дана кад је прије времена дошао са наставе.
Љутито је бацио торбу на земљу,изуо чарапе,па и њих бацио и дрхтавог гласа од тешко задржаних суза рекао:”Ја више не идем у школу!”
“А што,сине?Јел’ те неко дирао,шта је било,де реци мајци?”
Тек послије дужег убјеђивања и наговарања,успјела је Миља да сазна шта се десило.
Учитељица је задала разреду да напише састав са темом “Завичај”.И мучило се дијете,цијели час гледало празан лист испред себе,да би пред крај устао и предао га таквог,без и једне написане ријечи.
“Шта је ово ,Милане?Зашто ниси ништа написао?”
Дуго је ћутао,и тек на поновљено питање учитељице рече:
“Ја немам завичај!”
Дјеца у разреду почеше да се смију,и тихо добацују:”Вунени,вунени! Вунени нема завичај!”
Јер тако су га звали,још од кад је први пут дошао у школу у сињавим вуненим чарапама које му је мајка оплела.То јој никад није рекао.
„ Вунени? Баш тако? Издијевају имена,бог их не убио! Ооо Србијо,мајко и маћехо!“
Поћута мало,па потапша руком мјесто на кревету:“Шједи вође,код мене.“
Кад дијете сједе,узе његову главу с обе руке,чврсто,и загледа му се у очи.
„Слушај ме добро шта ћу ти казати.Завичај је,очи моје,оно мјесто ђе те први пут завичу,зазову,
ти знаш шта то значи.А први те је,именом свог оца зазвао твој ђед.Он је завичај, и бака ,и тата, и сви ови људи које вође у баракама гледаш. Завичај су и пјесме које чујеш да по некад запјевају. Завичај су она брда и планине оклен смо дошли, у које ћеш се сигурно једном вратити.
И кућа наша,и благо,и онај коњ ђедов што си га јашио,сјећаш ли се? И комшијине шљиве од којих се сваке јесени пекла ракија препеченица. И ријечи ,њих никад немој да се стидиш,ријечи којима су твоји прамђедови говорили,а ево и ми данас ш’њима причамо.Завичај су и ови моји нараци које плетем,с којима деверам дан за даном,кроз њих нас сад гледа моја бака Анђа што ме је плетиву научила.И овј крух што мијесим,и слава наша,Лучиндан,све је то сине завичај.Завичај је,ево, и ова Србија у којој смо саде,у којој ћеш порасти мајци, школу завршити да не буднеш слијеп код очију.И оженити се и своју кућу и ‘вамилију стећи..да,’оћеш,’оћеш! И говориће теби мајка и причати сваки дан, све како је било,да никад више не помислиш да ти немаш завичај.”
„А Вуненим што те зову,нек ти не смета.Колико је њих вијек вјековало у сукнемим чарапама,и ништа им фалило није,све су то добри и поштени људи били.“
Дуго је још Миља држала дјечака у крилу,милујући му куштраву косу и отирући палцем по неку сузу која се отимала низ црнпурасти образ.
…………………………………………………………………….
Отворише се врата,провири младо лице и рече:
“Уђите!“
Канцеларија велика,са високим стропом.У њој три стола.Само на једном компјутер и папири ,друга два празна, као да су ту само зато што нигдје друго нису имали да их смјесте.Око домаћице примјети не скоро окречене зидове,излизани сиви итисон заврнутих ушију по ћошковима.Прозори без завјеса,иза њих двориште у које сунце упада косо,и голубови.
„Како се зовете?“
„Милка.А зову ме Миља. Миља плетиља.”
“Одакле сте Миљо?”
“Са Ваганца.“
Младић зачуђено подиже поглед.
„Бравског Ваганца“- додаде Миља ,сматрајући да је са тим све објашњено.
„Добро,Миљо,знате зашто сте овде.Приведени сте зато што сте продавали робу непознатог порекла на месту које није за то предвиђено.“
„Како „непознатог”? - сва се зајапури Миља -„све је то мени познато,све сам ја то са овијех десет прста оплела!“-говори и све прстима трепери.
„Немојте,молим вас.Да ли сте данас,око десет и тридесет продавали ову робу испред улаза у пијацу?“ – па извуче испод стола шарену торбу „крмачу“са њеним стварима.
„Јесам.“-утиша се Миља.“Али реците,кога сам ја угрозила или оштетила? Коме засметала?“
„Нисте, Миљо,нисте.Али то је забрањено,закон тако каже!“
Закон тако каже?Закон?
Сјети се свог оца који се често натезао са тврдоглавим коњчетом .Ма колико добро га сапињао,коњ би увијек прегризао канап,и отишао до комшијине долине да пасе.
“Закон ти твој пољубим, са’ш виђети свог бога!“ – псовао је, грубо га одвлачећи од туђе дјетелине.
И мисли Миља: “Изгледа све живо има неки свој закон.Али кад дође онај други,закон јачег, ту нема ни гре’оте ни срамоте.Он,тај закон,увијек надјача и коњче и човјека. Ет’ тако!“
„Ево уплатница,кад платите казну,дођите по своје ствари.“-рече судија,и задуби се у неке хартије на столу.
Миља је у испруженој руци држала парче папира које јој је дао.
„А ку’ш ме господине кажњавати,кажњена сам и овако.Ја сам избјеглица,од тог веће казне нема.Могу ли бар игле да узмем из торбе?“
Судија,не гледајући је равнодушно рече: „Идите сад,слободни сте!“.
“Слободна?”- тешко уздахну Миља,и затвори врата за собом.
Напољу,међу оштрим обрисима београдских солитера гасло је хладно сунце.
“Ех,слободна…”- хукну поново, а облачак паре из уста задржа се на трен у зраку, па расплину.
По уличним стубовима болесно затреперише свјетиљке.Хучао је град, воденично коло које полако и упорно меље све што се под њим нађе.
Погнута, као да носи велики терет , Миља се стопи са вечерњом гужвом велеграда.
Неизљечиви пијанци што су крај пијачних тезги проводили своје посљедње магловите дане,и једино још знали да је само ту могла да се измоли или испроси кап спасоносног алкохола.Јер њима стварно више није ни требало. Чак и у таквом стању видјела се елеганција и остаци љепоте једне бивше виолинисткиње,или сад већ гротескна строгост испектора СУП-а у пензији. Јер док су били што су били,нису могли ни да замисле гдје ће протицати њихови посљедњи дани.Тек ријетки пролазник и згрожен и сажаљен, оставио би по неки динар у прљаву картонску кутију.
Затим ситни мешетари, пуни нездравог маштања о великом послу. Иако различити,приче су им биле исте.Звали су их „камиони-авиони“, јер сваки њихов измишљени „бизнис“ почињао је некаквим камионом робе.И да га имају,ускоро би постали ако не најбогатији,онда свакако један од тајкуна који су паркирали своје бијесне аутомобиле поред пијаце.У стварности,уз трговину и по неку ситну превару преживљавали су дан по дан,и нерјетко нису имали ни за лошу пљескавицу.
Уопште,нико од тих приведених људи није тако замишљао свој живот. Продавали су испред пијаце кинеске украсе,јаја,половну одјећу,све оно одбачено што су налазили по контејнерима а што је, чинило им се ,могло да има некакву вриједност.
Међу њима нашла се и Миља,избјеглица.
И сад ,док гледа тај народ што сједи миран и успаван у прегријаном ходнику,у глави јој се јавља њена стара мисао:“Мени ту није мјесто!“
„О,јађена ли сам за собом! У’апшена! А што ћу саде,мајко мила? Да су ми бар игле вође,да се имам ш’чим занимати.“
.....................................................
Није имала ни пет кад јој их је први пут покојна баба Анђа ставила у руке.
„Са’ће цурица научити да плете.И никад да ти руке беспослене не буду! Зато ти их је бог дао,да нешто ш’њима направиш. А ку’ћеш боље – нег’ нешто оплести! Ил’ џемперић, ил’ наратке, ил’ какву капу добру.Све ће то тебе бака научити,све!
Прво да наметнемо вуну.Видиш,’вако се намеће“ – и вјешто обавија нит око игле.
„Таако!Е сад узмеш другу иглу, ’ваако…Унакрст кроз омчицу,и само прокукљаш.Онда јопет...“ – прича бака,док брзо и вјешто слаже завијутке.
Мала Милка широм отворених очију гледа плес бабиних прстију,не може поглед да одвоји.И оно тихо звецкање игала, звец-звец чини јој се као најљепша музика коју је чула.
Када је успјела да исплете свој први ред без помоћи и показала га баби,она је помилова по глави. “Ето видиш!Саде мореш и сама.Мала моја плетиља.”
А вољела је ту своју баку чинило јој се више него родитеље.Стално у пољу, око стоке,уморни од посла скоро да нису имали времена за њу.
Нарочито отац.Када би тјерана дјечијом жељом за пажњом и милошћу стала пред њега,само би је кратко погледао и сврнуо поглед на сто.Жуљевитом шаком држао је чашицу са нацртаном шљивом, малу као напрстак.
“Туђа срећа”- промрмљао би,и једним покретом сасуо ракију у уста.
“Немој сине,гре’ота је,немој! Чуће те дијете!”- јавила би се баба.
Врло добро знала је баба Анђа синову муку.Посље Миље,снаха више није остајала носећа.Са сваком новом годином гасила се у њему нада да би могао да дочека сина.А ту мисао,која га је као жеравица пекла,све чешће је гасио ракијом.
Баба Анђа црнину није скинула од кад јој је у рату,оном прошлом, умрло дјетешце а она га сама закопала јер у селу није остало ни једне мушке главе. Са чврсто повезаним рупцем послује бака ненаметљиво, стишано и на изглед лако по кући. Развија питу,ложи ватру,и уопште обавља све кућне послове,којих вазда има. Када све почисти и пореди,пригледа још једном питу,отаре руке чистом крпом, и сједне на сећију.Притегне мамраму,поглади по сукњи скидајући кончић или мрвицу и почиње да плете.Миља би прилазила, стављала јој главу у крило,удисала мирис смиља из бакине блузе и неријетко уз оно тихо звец-звец заспала.
И тако, једне зиме, уз шкиљаву свијетлост лампе петролејке док је ватра бубњала из смедеревца и кроз ону рупицу на колу од плате правила чудновате таласе на плафону, заспала је заувијек и бака Анђа,са плетивом у рукама и малом Миљом у крилу.
Мирно и повучено дијете,Миља порасте у исту такву дјевојку.Више је вољела да сједи у кући, него с другим цурама по прелима да хода и дангуби. А и кад је ишла,у рукама јој је стално било плетиво.Давно је надмашила у умјећу и брзини много старије жене у селу;оно што се каже: што очима види – рукама уради!
А шаре!Нико није умио као она да украси прслук,џемпер или чарапе.Радо су их узимали људи који су само о сеоској слави долазили,а иначе живјели по Београду,Новом Саду или још даље,по неким страним земљама.И говорили, да им је тамо у далеком свијету док гледају њен рад топло око срца, и да их подсјећа на родни крај,на завичај.
„Јест’,јест’,па што се онда не врате,кад је тако добро вође?“- гунђала би мајка –„хвали село-држ’ се града!“-па се окретала Миљи:
„Живот ће ти проћи крај тог плетива!Све цуре се већ поудале,дјецу имају,своју кућу и свог мужа,а ти? Сједиш и плетеш!“
Миља се само лако намршти,одмахне главом као да тјера досадну мушицу.Јер,једино док плете била је слободна.Од приговора мајке,од тешког посла,од заједљивих ријечи села,од свега.
Право,наобрат,наметни ,сметни...
Док руке брзо окрећу игле, некако мутно разазнаје да се и живот као неко плетиво исплиће, дан по дан,некад право некад криво,и да ће на крају од читаве те работе испасти један сасвим лијеп џемпер.Није још тачно знала какав,али је била сигурна да послије сваког уложеног труда мора,просто мора нешто добро да буде.
Већ је Миља добрано газила трећу деценију,кад упозна будућег мужа.Био је из сусједног села,родитеље је тек сахранио,и сам је живио на имању.Миран и тих човјек као и она,брзо су се споразумјели, још брже без свадбе и гунгуле регистровали у општини.Када је полазила,мимо сваког обичаја од спреме дјевојачке понесе само– игле!
„Све ће Миља намаћи,са ових десет прста,ништа ти не брини!“- треперила је руком пред очима забринуте мајке.
Прође неколико година.С мужем је живјела добро.Сељачки посао к’о посао —тежак.Али ипак је навече кад смири благо и опреми вечеру,налазила времена да за своју душу нешто уради.И то јој је пријало,више него телевизор са којег су стизале све неразумљивије вијести што ништа добро слутиле нису.Све док се није родио Милан.Њен јединанац,њено све.
Кад схвати да је носећа,Миља по први пут у животу заборави на игле.
“О,Миљо! ‘оћемо ли?”- дозивао је муж са двроришта да иду за неким послом.
“ ’оћемо,’оћемо.”-отсутно је одговарала,док би заустављена у кораку, са руком на заобљеном стомаку стајала у соби и ослушкивала живот што је бујао,ширио се и растао у њој.
Дјетету се сви обрадоваше.Муж са тихим осмјехом у очима,мајка,напосе отац који је од кад се Милан родио много чешће навраћао код њих.Ушао би у собу,и само бацио поглед на кмекави завежљајчић у љуљи.И то је било довољно да отопи лед око његовог срца.
Таман што се син својих ножица дочепао како ваља,кад рат као ножем прекину нит Миљиног плетива...
....................................................................
Никако Миља није могла да се сјети тих пет дана.Само слике.Слике које су се без икаквог реда јављале пред очима.
Отац,пресвисао од муке мртав сједи наслоњен на зид штале,а коњ,мали мирни босански коњ пропиње се и њишти спреман да изуједа сваког ко приђе.
Мајка,њена причљива мајка која уста није затварала,нијемо је гледа празним очима док је извлаче из приколице погођене авионском бомбом на петровачкој цести.Тако растављену од памети Миља је вукла још пар дана,да би је једног јутра на путу према непознатој Србији,путу на којем су сваког часа очекивали да неко каже: Стој!окрећи се,идемо назад!, нашла мртву у трактору.Сахранили су је,плитко и на брзину непознати људи у славонској равници испод једног кржљавог дрвета.
И слика непрегледне колоне људи и возила,колони јада, по којој стојећи на приколици погледом тражи куштраву главу свог мужа.
Нашли су се тек негдје пред Рачом.Изашао је из групе војника,измршавио и необријан и без ријечи само јако,јако загрлио њу и Милана.
У избјегличким баракама њих троје добише собицу. Миља се трудила да распореди оно мало ствари што је успјела да понесе,бринула о Милану.
Али муж никако није могао да буде унутра.Гушио се;чинило му се да се трошни зидови руше на њега,и соба постаје сандук у којем је жив сахрањен.Излазио би напоље, сатима сједио на сломљеној столици испред њихове бараке,пушио и ћутао.
Ћутао и док су око њега људи углас викали,свађали се и објашњавали,покушавајући да схвате оно што се догодило,оно што се здравим разумом није могло схватити.
Ћутао и док је Миља говорила да има живота и послије свега,да се прене.И да као и остали људи који су се ту нашли, морају покушати да саставе своје покидано плетиво.
Ако не због себе,оно бар због Милана.
Ништа није вриједило.Сједио је загледан у једну тачку, и жутећи у лицу полако копнио.
Јесен је већ заовладала када је једног дана само склизнуо са оне столице на земљу,потрбушке,раширених руку као да је грли.
У болници доктор је викао:”Побогу,жено,шта сте чекали,што га нисте довели раније!?Могли смо га спасти!”
Послије сахране на локалном гробљу пуном блата које се лијепило за обућу,Миља није осјећала ништа.У црнини, остудњела,сједила је у собици.Од некуд се на столу нашла литра ракије за душу њеног мужа и пластични тањирић са кексима.
Пала је ноћ.Изиђе мјесец,жут,златан као она тепсија пите коју је некад развијала баба Анђа.
Миља устаде, оде до ограде која је окруживала избјегличке бараке и загледа се у њега.
Када се зачуо њен јаук, све се утиша.
“То Миља бугари за мужем.”- јави се глас из мрака. Мала дјеца прибијала су се уплашена мајкама уз скуте,старије жене скидале мараме и расплитале косе,као што су то од вајкада чиниле жалећи за неким.
Завијала је Миља те ноћи,као рањена вучица на мјесец.
Јаукала до неба,до бога.Као ријека изливао се њен бол, ломио све уставе што су га до тад устављале.Јадила и тужила за мужем,за мајком и оцем,за собом и својом сиротом.
За земљом,за свима који су у њој остали и онима који су као и она морали да је напусте…
Плакало је и мушко и женско,и старо и младо,није било душе у баракама која ту ноћ сузу пустила није.Деда,старина од преко осамдесет,прекрсти се и из свог ћошка тихо рече:
“Јао оном, којег стигну ове наше сузе!“
Кад је,обезнањену,покидане блузе и рашчупане косе жене унесоше у собу на кревет,као у понор потону у тврд сан без снова.
Изјутра завирише у собицу и затекоше Миљу мирну и прибрану како плете.
Милан крену у школу.Ликом исти на оца,крупних црних очију и кудраве косе,наслиједио је и очеву нарав.Миран,тих дјечак који је све држао у себи,и није дозвољавао чак ни мајци да види његову муку.
А имао је. И расла је та мука, квасала годинама,све до дана кад је прије времена дошао са наставе.
Љутито је бацио торбу на земљу,изуо чарапе,па и њих бацио и дрхтавог гласа од тешко задржаних суза рекао:”Ја више не идем у школу!”
“А што,сине?Јел’ те неко дирао,шта је било,де реци мајци?”
Тек послије дужег убјеђивања и наговарања,успјела је Миља да сазна шта се десило.
Учитељица је задала разреду да напише састав са темом “Завичај”.И мучило се дијете,цијели час гледало празан лист испред себе,да би пред крај устао и предао га таквог,без и једне написане ријечи.
“Шта је ово ,Милане?Зашто ниси ништа написао?”
Дуго је ћутао,и тек на поновљено питање учитељице рече:
“Ја немам завичај!”
Дјеца у разреду почеше да се смију,и тихо добацују:”Вунени,вунени! Вунени нема завичај!”
Јер тако су га звали,још од кад је први пут дошао у школу у сињавим вуненим чарапама које му је мајка оплела.То јој никад није рекао.
„ Вунени? Баш тако? Издијевају имена,бог их не убио! Ооо Србијо,мајко и маћехо!“
Поћута мало,па потапша руком мјесто на кревету:“Шједи вође,код мене.“
Кад дијете сједе,узе његову главу с обе руке,чврсто,и загледа му се у очи.
„Слушај ме добро шта ћу ти казати.Завичај је,очи моје,оно мјесто ђе те први пут завичу,зазову,
ти знаш шта то значи.А први те је,именом свог оца зазвао твој ђед.Он је завичај, и бака ,и тата, и сви ови људи које вође у баракама гледаш. Завичај су и пјесме које чујеш да по некад запјевају. Завичај су она брда и планине оклен смо дошли, у које ћеш се сигурно једном вратити.
И кућа наша,и благо,и онај коњ ђедов што си га јашио,сјећаш ли се? И комшијине шљиве од којих се сваке јесени пекла ракија препеченица. И ријечи ,њих никад немој да се стидиш,ријечи којима су твоји прамђедови говорили,а ево и ми данас ш’њима причамо.Завичај су и ови моји нараци које плетем,с којима деверам дан за даном,кроз њих нас сад гледа моја бака Анђа што ме је плетиву научила.И овј крух што мијесим,и слава наша,Лучиндан,све је то сине завичај.Завичај је,ево, и ова Србија у којој смо саде,у којој ћеш порасти мајци, школу завршити да не буднеш слијеп код очију.И оженити се и своју кућу и ‘вамилију стећи..да,’оћеш,’оћеш! И говориће теби мајка и причати сваки дан, све како је било,да никад више не помислиш да ти немаш завичај.”
„А Вуненим што те зову,нек ти не смета.Колико је њих вијек вјековало у сукнемим чарапама,и ништа им фалило није,све су то добри и поштени људи били.“
Дуго је још Миља држала дјечака у крилу,милујући му куштраву косу и отирући палцем по неку сузу која се отимала низ црнпурасти образ.
…………………………………………………………………….
Отворише се врата,провири младо лице и рече:
“Уђите!“
Канцеларија велика,са високим стропом.У њој три стола.Само на једном компјутер и папири ,друга два празна, као да су ту само зато што нигдје друго нису имали да их смјесте.Око домаћице примјети не скоро окречене зидове,излизани сиви итисон заврнутих ушију по ћошковима.Прозори без завјеса,иза њих двориште у које сунце упада косо,и голубови.
„Како се зовете?“
„Милка.А зову ме Миља. Миља плетиља.”
“Одакле сте Миљо?”
“Са Ваганца.“
Младић зачуђено подиже поглед.
„Бравског Ваганца“- додаде Миља ,сматрајући да је са тим све објашњено.
„Добро,Миљо,знате зашто сте овде.Приведени сте зато што сте продавали робу непознатог порекла на месту које није за то предвиђено.“
„Како „непознатог”? - сва се зајапури Миља -„све је то мени познато,све сам ја то са овијех десет прста оплела!“-говори и све прстима трепери.
„Немојте,молим вас.Да ли сте данас,око десет и тридесет продавали ову робу испред улаза у пијацу?“ – па извуче испод стола шарену торбу „крмачу“са њеним стварима.
„Јесам.“-утиша се Миља.“Али реците,кога сам ја угрозила или оштетила? Коме засметала?“
„Нисте, Миљо,нисте.Али то је забрањено,закон тако каже!“
Закон тако каже?Закон?
Сјети се свог оца који се често натезао са тврдоглавим коњчетом .Ма колико добро га сапињао,коњ би увијек прегризао канап,и отишао до комшијине долине да пасе.
“Закон ти твој пољубим, са’ш виђети свог бога!“ – псовао је, грубо га одвлачећи од туђе дјетелине.
И мисли Миља: “Изгледа све живо има неки свој закон.Али кад дође онај други,закон јачег, ту нема ни гре’оте ни срамоте.Он,тај закон,увијек надјача и коњче и човјека. Ет’ тако!“
„Ево уплатница,кад платите казну,дођите по своје ствари.“-рече судија,и задуби се у неке хартије на столу.
Миља је у испруженој руци држала парче папира које јој је дао.
„А ку’ш ме господине кажњавати,кажњена сам и овако.Ја сам избјеглица,од тог веће казне нема.Могу ли бар игле да узмем из торбе?“
Судија,не гледајући је равнодушно рече: „Идите сад,слободни сте!“.
“Слободна?”- тешко уздахну Миља,и затвори врата за собом.
Напољу,међу оштрим обрисима београдских солитера гасло је хладно сунце.
“Ех,слободна…”- хукну поново, а облачак паре из уста задржа се на трен у зраку, па расплину.
По уличним стубовима болесно затреперише свјетиљке.Хучао је град, воденично коло које полако и упорно меље све што се под њим нађе.
Погнута, као да носи велики терет , Миља се стопи са вечерњом гужвом велеграда.
Eво шта је о причи рекла Драгана:
Ова прича је посвећена,нашим мајкама,бакама,теткама,стринама,ујнама...плетљама,невидљивим, заборављеним, гурнутим на маргине живота не својом кривицом, што су својим ткањем одржале стотинама година нити нашег живота.Стрпљиво,без роптања,упорно, плеле су по мало грубе наратке,из којих су израстали и у њима кроз живот ходали добри и поштени људи.Испричана ријечима,којих како Миља каже ,не треба да се стидимо,јер то су : "ријечи којима су твоји прамђедови говорили,а ево и ми данас ш’њима причамо."
