DANI BASE I "KUMPJERA" 2007

Dani base i "kumpjera" " Krnja Jela i Smoljana bijela, Ta dva sela imaju kumpjera..." Autor: S. Mrđa, oktobar 2007 U Smoljani je 12-13.oktobra 2007.godine održana prva , tradicionalna ,kulturno-turistička manifestacija „Dani base i kumpjera“. S obzirom na bogatstvo ,bolje reći siromaštvo sličnih manifestacija u bližem nam zavičaju ,značaj pomenute manifestacije je veoma velik. Zahvaljujući grupi organizatora iz Smoljane ,ali i par njih koji ne žive u Smoljani ali ih vežu korjeni za rodni kraj ,organizacija je bila skoro savršena . Skupio se veliki broj Smoljanskih domaćina i domaćica ,i na improvizovanim štandovima su izložili ne samo ova dva glavna proizvoda po kojima je Smoljana poznata nadaleko-basu i kumpjere, nego i ostale poljoprivredne i mliječne proizvode koje su stvorili i uzgojili vlastitim rukama na prirodan način po receptima svojih predaka .Bilo je tu i kupusa ,mrkve ,cvekle,sira ,rakije ,meda,voća domaćeg i šumskog ,ljekovitog bilja i ostalog što se moglo uzgojiti i napraviti vrijednim rukama domaćinskim na posnoj zemlji i oštroj klimi ili ubrati i sakupiti po nezagađenim proplancima Grmeč- planine. Bilo je tu i ručnih radova vrijednih Smoljanskih žena:čarapa ,naretaka,prsluka i toraba tkanih i ostalog ispletenog i otkanog za vrijeme dugih zima Smoljanskih, sad u ova vremena ,a dosta toga i u ona vremena, pa sačuvano ,iznijeto sa ono nešto sirotinje “onih dana „ pa pronijeto kroz Banjaluke, Dervente i ostale Vojvodine i ponovo vraćeno ovdje gdje je i nastalo. U takmičarskom dijelu programa stručni žiri je proglasio pobjednike u nekoliko kategorija . -Najveći krompir..............................Dragišić Milan -Najbolja basa...................................Branković Joka ....................................Branković Milja -Najbolja pomješa ............................Kerkez Brankica ..............................Dragišić Stoja -Najbolji kajmak...............................Mrđa Anđa -Najbolji tvrdi sir..............................Mirković Milja -Ostalo................................................Marjanović Rajko ................................................Branković Savka ................................................Stojanović Savo-Tutanj Bilo je kulturnog ,da ne kažem umjetničkog programa . U goste nam je došla vokalna grupa „Runolist“ iz komšijskog Drinića ,komšijske Republike Srpske.Bilo je pjesme i basiranja, i sa bine od pomenutog benda, ali bogami i iz publike ,jer su pjesmu prihvatili i gledaoci ,bio je tu Milorad Mrđa –Bas jedan od poznatijih Smoljanskih pjevača ,nekad i sam član prilično poznate grupe „Drvosječe“ koja je, u ona nekadašnja vremena ,snimila dvije kasete krajiških pjesama. „Rođeni smo kod Oštrelj planine“,“U mom selu kraj potoka“,“Aoj moja Draginjo“ ...e ko se toga ne sjeća.... Bilo je tu i KUD iz Drvara koje je oduševilo posjetioce sa svojim programom . I još nešto važno ,priredbu je svojim prisustvom uveličala i ekipa RTRS na čelu sa Slavišom Sabljićem reporterom ,ratnim i poratnim, inače komšijom iz susjednog Drvara ,da ne kažem „ zmajem Drvarskim“. A da je zmaj, u pravom smislu riječi ,pokazao je napravivši sjajnu emisiju iz ciklusa „Kapi zavičaja „ ispričavši priču o Smoljani u kratkim crtama ,a posebno o ovoj manifestaciji.Bilo je i priča o kumpjerima odakle su se sve sjemena donosila u Smoljanu, a i pokazano kako se pravi basa i odakle je ona možda došla nekad u Smoljanu.Tako je široki auditorijum širom Republike Srpske ,BiH i ostalih okolnih zemalja gdje dopire signal RTRS-a mogao vidjeti priču o Smoljani i „Danima base i kumpjera Za sve prisutne osim prigodnog kulturno-umjetničkog programa ,bilo je, Bogami, i za pojesti i popiti.Vrijedni organizatori su pripremili kuvani kupus i ispekli su polica ,jer priča o basi i kajmaku bez polica nebi bila kompletna . I na kraju je bilo i besplatnog piva ,tako da je manifestacija bila baš kako treba . Jos nesto ,dio manifestacije se desio i navece,pod svjetlosti reflektora , koji su ljetos postavljeni ispred škole tako da „obasjavaju“ košarkaški i teniski teren,s čim se malo koje selo može pohvaliti u ova vremena .A pored je i sportska dvorana ,tako da Smoljana ima čime podičiti i među većim i naprednijim selima u bližoj i daljoj okolini. A sad nešto o predmetima manifestacije ,da ne kažem basi i kumpjerima . KUMPJERI Kažu da kumpjeri potiču iz Južne Amerike,negdje sa Anda ,i da su brzo pošto je čika Kolumbo otkrio Ameriku (što mu mi Srbi nikad nećemo oprostiti) došli u Evropu. Sad koliko im je trebalo da dođu u ove naše krajeve nezna se, ali da su se tu dobro snašli –jesu.Biće da su u ovim našim Grmečkim i ostalim visinama ,našli sličnost sa svojim Andima i da su se tu dobro adaptirali.Vjerovatno su naši preci kad su dolazili u ove krajeve sa sobom donosili i krompir i on je bio uslov opstanka . Teško bi se opstalo u teškim vremenima (a malo ih je ovdje bilo da nisu bila takva ) da nije bilo krompira .Puno čeljadi i malo zemlje,nije bila obećavajuća kombinacija .Ali srećom krompir nije tražio puno,zemlja i klima su mu odgovarale,ako još ima malo đubra da se razbaca po zemlji prije oranja ,i da baš ne bude jaka suša i iščupaće se nekako iz oštre i duge Grmečke zime.Ko je imo više kumpjera mjenjo ih je za nešta drugo što mu je trebalo,kažu da su ovi „preko šume“ znali dogoniti kuruze za kumpjere ,jer kod njih s onu stranu Grmeča nije bio dobar i rađo ko na ovu našu.A kumpjeri se u Smoljani već vjekovima siju na isti prirodni način. Prvo se u proljeće rano „išćera“ đubar na njivu. Najčešće ovčiji,a može i ovaj drugi,razgne se i onda čim malo otopli ,najčešće tu negdje u drugoj polovini aprila ili kasnije sije se krompir.Krompir se uglavnom sije“ pod plug“ ,rjeđe „pod motiku“.A pod plug bi bilo da se odmah sije prilikom oranja pod svaku treću brazdu se“ pomeću“ krompiri.Najčešće se oralo konjima i drvenim plugom i to su obično radili muški članovi domaćinstva a pometali su žene i djeca .Kad se posije cijela njiva onda bi se poslije dan dva i podrljalo ,najčešće drvenom drljačom sa željeznim klinovima i sjetva bi bila gotova .Bilo je i sijanja pod motiku kad bi se njiva prvo uzorala i podrljala a onda motikom iskopali jarci u koje bi se pometo krompir, pa poslije isto motikom zagrnulo.U novija vremena se oralo i drljalo traktorom ,a poslije „špartalo“ manjim plugom i tako sijalo.Do ljeta bi se krompir jednom okopo i negdje pred kosidbu „zagrno“ ,motikom bi se prolazilo između redaka krompira i zemlja nagrtala uz krompir .To bi uglavnom bio sav rad do vađenja krompira ,kad se jos prije toga znala pokositi cima koja bi znala izrasti prilično visoko.A onda se u jesen vadio krompir,najčešće rogljama ,a moglo je i motikom i plugom „prevrtačom“.I tu je posao znao biti podjeljen na muške i ženske članove domaćinstva –muški su vadili, a žene i djeca kupili i trpali u vreće.Kad se izvadi znala se cijela njiva crveniti od krompira ,a ako rodi onda ga je baš znalo biti Mati mi je pričala da su oni znali dolje uz rijeku,u neka stara dobra vremena, posijati 8-9 vreća ,a naći preko 100 vreća i to samo onog krupnijeg, a onaj sitni je ostajao na njivi nije se ni kupio.Krompir se poslije toga za zimu spremao u trapove.Neko je imao trap u kući ,ispod neke sobe,a češće napolju.Trapovi bi se ozidali i dobro utoplili tako da krompir nije imao šanse da smrzne tokom duge i oštre zime. Kažu da su prvo bili smo crveni kumpjeri u Smoljani a tek kasnije su se pojvili bijeli.Prvo je narod sijao samo svoje sjeme, a kasnije su se mjenjali sa nekim iz sela da malo promjeni sjeme da budu bolji.Tako je doslo i do razmjen e sa drugim krajevima ,pa su se pojavili i Glamočki kumpjeri (a vele da su se tamo najbolje pokazali od svih ovih naših krajeva ) a kako ispriča u Sabljićevoj emisiji jedan sudionik donosilo se sjeme i iz Peulja kod Grahova(koje je nazalost većina Smoljanaca upoznala u neka ružna vremena) ,pa su zbog tog spominjanja tog mjesta vezano za kumpjere čitavu tu porodicu zavli „Peule“. Krompir se u Smoljani uzgajao potpuno prirodno bez ikakvih hemiskih dodataka ,vještačkog đubriva ili raznih hebricida ... Zlatice ,kao najopasnijeg nametljivca krompira ,doskora nije ni bilo kod nas ,a valjda nam se pojavila kad je sve polako krenulo dođavola ,i najvjerovatnije je donijeta sa nekim novim sjemenima krompira . A jela od krompira ... E tu bi se tek imalo o čemu pričati.Police ,kao neprelazna poslastica za dugih zimskih noći sa basom ili kajmakom ,a moglo je i samo sa soli ako vec nema ovoga drugoga .Mogle su i sa kiselim kupusom mada tu češće ide kuvani krompir ,skuvan onako neoguljen u kakvom velikom loncu pa poslije onako vruć oguljen.I on je mogo sa kajmakom ili basom i bez kupusa a najbolja je kombinacija kad sve to ima zajedno i kupus i police i kajmak i naravno pod kupusom slanine kuvane i još kakvog suvog mesa.Pa pita od krompira ,uprženi u „tevsiji“sa mesom ili čim drugim, pa do najnovih varijacija na temu u obliku pomfrita ili pirea... A tek kad ga nako baciš u vatru cijelog ,kod kakvog kotla rakiskog ili đe u polju kod blaga ... Pa kad uz to ima i lončić base... BASA Ona nam nije stigla iz Amerike,a možda je iz Rusije.U jednoj emisiji nekada davno sedamdesetih godina veoma popularnog putopisnog serijala „Karavan“,njegov autor Milan Kovačević reče da se basa proizvodi u takvom obliku samo u Lici i na Kavkazu.Tako je vjerovatno iz Like došla u naše krajeve. Povezanost Like i Krajine kroz istoriju bila je veoma intenzivna ,silne bune i ustanci protiv Turaka ,i njihove kasnije osvete uslovljavali su bježanje i sklanjanje naroda otuda vamo i obrnuto.A i dobar broj porodica koji danas naseljava ili je naseljavo Smoljanu i ostale krajeve okolo na svom putu iz Crne Gore,Kosova ,Dalmacije prije dolaska ovamo zadržavo se neko vrijeme u tim krajevima ,pa je tako i basa u nekoj varijanti došla ovamo i bogami tu i ostala . Prvo bi mogli reći nešto o tome kako se pravi basa. Basa se pravi ,što bi se stručno reklo ,od obranog mlijeka .Znači kad se krave pomuzu,prokuva se varenika i ohladi i sa nje se skine skorup –ona kora koja se gore uhvati i od njega se pravi kajmak.E to što ostane varenika poslije skidanja kajmaka se ugrije i od nje se pravi basa tako što se „zalije na suritku“.Znači sipa se u neku posudu u kojoj se nalazi suritka i basa se odvoji na vrh posude.To što ostane u posudi je suritka i ona se koristi za sledeće pravljenje base.Basa se pokupi nekim cjedilom i ocijedi i posoli pa se stavlja se u neki poseban sud .Nekada su to bili drveni sudovi kačice , a u novije vrijeme su ih zamjenile kante.E taj je sud moro biti probušen na dnu da se može polako cijediti.Tako je kajmak koji se skido sa prokuvanog mlijeka bio dosta masan i kaloričan ,a basa koja se pravila od onog mlijeka koje je sad bilo dosta manje masno bila je manje masna i dosta zdravija za jelo a kažu da je imala još medicinski korisnih stvari posebno za želudac .E sad postoji varijanta da se dobije nešto između base i kajmaka kad se u basu pomiješa onog pravog kajmaka i to se zove pomješa . Nekada u Smoljani dok je bilo više blaga, a bogami i više naroda ,i ishrana se uglavnom bazirala na domaćoj proizvedenoj hrani gdje su mliječni proizvodi igarli značajnu ulogu pravljenje base i ostalih prozvoda od mlijeka davan je veliki značaj. Za tu svrhu bile su posebne prostorije koje su se zvale stanić i tu je bilo ognjište na kome se u posebnom kotlu kuvala varenika i poslije razlijevala u drvene posude karlice sa koji se prvo skido kajmak, a poslije pravila basa.U staniću su stajale sve posude u kojima su se držali svi mliječni proizvodi:kačice,karlice i ostalo a bili su napavljeni sa strana drveni dolapi koji su bili zatvoreni da se ne prljaju, a bila je to preteča nekih kasnijih kredanaca, i li već čega sličnog.Za rad oko mlijeka u tad a brojnim domaćinstvima bile su zadužene planinke ,određen broj žena koji se bavio samo s tim ,a poslije određenog vremena bi ih mjenjale druge ,znači na smjenu. Neke porodice su blago izgonile ljeti u kolibe koje su se nalazile negdje gore više na Grmeču ,na Ogumači ili Risovači pa su s njima išle i planinke koje su gore muzle krave i ovce i pravile kajmak i basu.Kad spomenu ovce i od njih se moglo praviti kajmak i basa ali to baš nije bio čest slučaj kod nas ,a kažu da je taj ovčiji kajmak dosta masniji i tvrđi jer je ovčija varenika dosta gušća. Još jedna priča sa sajta www.grmec.com napisana u povodu prve manifestacije "Dani base i krompira" te već davne 2007.godine.Manifestacija je već postala tradicionalna, a nadamo se da će i ostati...

OVCE,VUNA I KAKO SE DO NJE DOLAZILO

OVCE, VUNA I KAKO SE DO NJE DOLAZILO Napisao Slavko Mrđa (Smoljana, juni 2006) Čije ono ovce pasu Čini mi se moje da su... Narodna Ovce su se valjda oduvijek gajile pod Grmečom i na Grmeču. Kad pogledamo koliki je značaj imala vuna i predmeti ispleteni i otkani od vune u svakodnevnom životu naroda, pa onda meso i nešto manje mlijeko i prerađevine od ovčijeg mlijeka, a kad sagledamo prostranstvo grmečkih pašnjaka relativno manje pošla oko njih razumijemo zašto skoro da nije bilo kuce koja nije «držala» ovce i u skorijoj prošlosti, a da neko ranije vrijeme i ne spominjemo. Ja cu govoriti na primjeru Smoljane, a uglavnom je isto ili slično bilo i u ostalim grmečkim predjelima. Vecina sela je bila smještena na granici njiva-oranica i «urije», tj. pašnjaka – zajedničke zemlje sela najčešce kamenite i obrasle trnjem i drugim rastinjem koja je bila raj za stoku, a posebno za ovce. Tu je usljed stalne pase trava bila niska i sitna, a takvu ovce najviše vole. Tu su se ovce vecinu godine napasale, a kad bi se njive i livade pokosile i trava se malo podotovila onda su tu negdje od avgusta pa do prvih mrazeva i snijegova, a to bi vec bilo u novembru izlazile u polje. Ovce su morale imati čobana što u neka davnija vremena kad je kuca bila puna čeljadi i nije bio neki problem – negdje su to bila djeca, a češce neki stariji član porodice koji nije bio za neki drugi pos'o. Neke bogatije kuce su imali «najmjenike» to je zanimljiv pojam iz nekog ranijeg vremena (mada i danas rad kod ovih savremenih biznismena - privatnika otprilike liči na to), to su bila djeca, a bogami i stariji najčešce iz nekih brojnijih siromašnijih porodica koji su radili razne poslove pored ostalog i čuvali «blago» najčešce da bi se samo prehranili bez neke materijalne naknade. Nije to bilo samo unutar jednog sela nego su ljudi dolazili iz nekih udaljenijih sela, ali najčešce iz našeg grmečkog okruženja. U Smoljanu je znalo dolaziti u najam dosta iz tih sela «preko šume» kako je to narod zvao, što bi bila ona strana Grmeča – Ključki i Sanski kraj. Bilo je primjera da su se ovce u proljece «izgonile» u neke više krajeve na planine gdje su neki ljudi imali svoje kolibe i torove ali su bar u Smoljani ovce bile više kod kuce samo se izgonile na pasu a u kolibe se gonile krave i konji. U neka kasnija vremena kojih se i ja dobro sjecam kad je bilo prilično ovaca, a malo manje čobana, a nikako najmjenika mi smo ti imali «čordu» i «rede». A to bi bilo da smo ti se mi po zaselcima udružili ovce u jednu grupu koja se zvala čorda i čuvali ovce na smjenu tj. rede. Pa je tako kod nas u Latnovicima bilo od 8 do 10 kuca koje su imale ovce i to otprilike 30-50 ovaca i onda te zapane svaki osmi i li deseti dan da čuvaš ovce. Gdje je bilo više kuca i ovaca onda su morala biti dva čobana jer jedan tolikoj čordi nije mogo ništa. Ja se vrlo dobro sjecam tih čobanskih dana dok sam išao u osnovnu i srednju školu, a bogami sam par puta čuv'o ovce i u neko skroz skorije vrijeme pa čak i u smjenama ovog zadnjeg rata. Ujutro bi svi rano dotjerali ovce do nekog mjesta gdje su se skupljale i onda ih je trebalo «naručati» dok još nije ugrijalo dok mogu pasti. Ovce su bile pametne i vec naučene na svoju putanju od kuca pa iznad Kapljuskih kuca, preko Djelinog vrha do «Podvrova» odakle se k'o na dlanu vidjelo cijelo smoljansko polje i veci dio sela, a iznad se kao stražar uzdizao mrk i strašan Crni vrh, car i najviši vrh Grmeča. A tamo malo pored njega se rađalo sunce koje je svojim dugim zracima prelamalo kroz rosu na drvecu i travi i stvaralo jedan od najljepših prizora koje pamtim iz tog nekog vremena koga više nema. Pa ako još poneseš torbu kako vec priliči čobanu i u njoj komad kruva i komad slanine, glavicu luka i litru vode, lončic kajmaka ili pekmeza ili koje kuvano jaje, oni stariji možda i politre ili vrtalj rakije i sjedeš na kakav kamen dok oko tebe pasu i veselo bleče ovce i jedeš, a kako kaže narod «sve se to u krv pretvara» e, onda je to potpun ugođaj. Kad se «navije podne» i sunce počne jače da peče, a ovce se vec dobro napasle vrate se istim putem i na nekom zgodnom mjestu «sladaju». Najčešce je to neka dolina obrasla ljeskama ili kakvim drugim trnjem ili sčim na sred urije iznad kuca da se vidi kad izađu odatle. Kad se kosi da sam kod kosaca Kad se kupi da sam kod ovaca... Ovce slabo podnose vrucinu pa se ako nema zgodnijeg mjesta sladaju i bilo gdje na sred ravne skupe se u grupu, tako da im glave budu u sredini da ih sunce direktno ne prži, i tako budu mirne dok sunce ne prođe, tj. nekih 4-5 sati kako se to zvalo «popasna doba». Tad je čoban mog'o ici kuci i paziti ovce od kuce dok se ne pokrenu i onda ih je vracao da se ponovo napasu sad malo kracim putem. Kad sunce zađe ovce su se gonile kuci, a zanimljiv je slučaj kako se sve ovce «razluče». Iz čorde svaka je znala kojim putem ide do svoje kuce i rijetko je koja griješila i još kad domacin stane na strugu i govori «bers, bers...» onda malo koja da pogriješi. Uglavnom se ne poluče janjci koji u igri i trčanju zaborave kojo je njihova kuca pa odu sa pogrešnim stadom nečijoj tuđoj kuci. Pa onda neko vrijeme «traže se janjci» od kuce do kuce dok se ne utvrde gdje su pa se tu najčešce i ostave da prenoce samo da se zna gdje su. A da bi se janjci poznali svaka je kuca na različitom mjestu tijela različitim bojama «bilježila jance». Mi smo uvijek bilježili crvenom farbom na glavi, neko crvenom na repu neko crnom na leđima i vratu i tako, uglavnom svako je znao svoje janjce po «bilješki». Manji dio godine ovce su išle u polje i to ono kratko u proljece kad okopni snijeg pa do đurđevdana ili zavisno vec koliko je duga bila zima kad se polje «zabrani», tj. kad se posiju žita i trava počne rasti. U tom vremenu se ovce više čuvaju od vukova nego od šta drugo jer se oni tad znaju poslije duge zime «privuci « kucama i često «ujagmiti» koju ovcu ili janje. Za to je karakteristično vrijeme prošarice kad ono kopni neravnomjerno snijeg pa ga «đe-đe ima a đe –đe nema» i onda se vuci znaju koristece to prirodno maskiranje približiti stadu. Drugi nešto duži put kad ovce idu u polje je bilo kad se «dokosi» u polju, tj. završi kosidba najčešce negdje oko Ilindana i onda imaju veliko prostranstvo i obilje trave za pasti i čuvaju se uglavnom od žita koja su na završetku polja prema kucama sijana u nagnojenim njivama. Dolazila je zima i ljeti je trebalo nakositi ovcama dovoljno sijena za zimu. Ovce vole sitnije sijeno pa se za njih najčešce sadjevalo sijeno iz polja gdje je sitnija trava, a ko je im'o zemlje na vecim visinama otud im je kosio. Mi smo vecina nas u Smoljani imala zemlju na Ogumaci to je bila jedna prekrasna visoravan iznad Mrđa a ispod Iline grede prilično ravna ali izborana mravinjacima koja je sa svih strana bila okružena šumom. Oni koji su bili bliže gore koristili su to za napasanje blaga tokom cijele godine, bilo je u okolini više izvora a jedan Stjepanovac i na samoj Ogumaci pa je stoka imala svega što treba i trave i vode i hlada. Na Ogumacu se islo ranije kositi nego išta drugo vec početkom jula i ranije, a trava je bila niska i oštra – ljudi su je zvali «bic» ili «brk» i bila je veoma kvlitetna za ovce a i zbog visine puna raznih ljekovitih trava. Bila je vrlo nezgodna i za kositi zato što je oštra i tvrda pa je samo oštra kosa i dobar kosac mogao tamo kositi, i za kupiti jer je bila sitna pa je ostajala iz vila i grabalja a tek kako se lijepila za odjecu a posebno čarape da ti je trebo čitav dan da povadiš travu koja ti se zalijepila za čarape. A tek kad treba uplastiti plast ili saditi kola, to je tek bila patnja, a li ljudi su se sjetili i ubacivali su grane četine dok sadjevaju da bi bar malo povezali i sadili nekako kola i onda dobro uvezali konopcima jer je trebalo sad sa punim kolima se spustiti okolo makadamom niz Capotinu okuku i Marin most. Za ovce se najčešce sadjevalo sijeno, malo podalje od pojete u kojoj je bila ostalo sijeno valjda da bi bilo više prostora gdje ce im se metati da jedu tj. «torinu»". A to je zanimljiv pojam, to je mjesto gdje su se raspoređivala metala tj. naviljci sjena sa kojeg je svakog jelo 7-8 ovaca ili više pa se prema broju ovaca i određivo broj metala.Kad je velik snijeg prvo je trebalo «razgaziti torinu», tj. utabati bar malo u snijegu mjesto gdje ce ovce jesti. Torina se uvijek pomjerala da ne bude na istom mjesti valjda da ovce pognoje više prostora. Postoji u narodu pojam «ograđivati torinu», a to se kaže za nekog momka kad mu se uda cura za drugog- da ograđuje torinu. U proljece se mjesto gdje su ovce jele moralo pograbiti prije nego što krene trava jer je bilo ostataka sijena koje ovce nisu pojele. Ovce su se janjile zimi negdje poslije Božica mada je koje janje bilo i prije, ali najčešce od Božica do Svetog Jovana, i baš su se često znale objeniti na torini dok jedu i zato je domacin kad uveče «sjavljuje ovce» obavezno moro provjeriti da se koja nije objenila i ostala na torini jer ovca nije napustala janje. Janjci su se kad malo poodrastu «lučili» tj. odvajali od ovaca i malo prihranjivali i po noci i po danu. Zanimljiv je bio prizor kad su se janjci «pripušcali» tj. puštali ovcama koja je to bila trka i blejanje dok svaki nađe svoju mater i halapljivo sisa mlijeko. Ovce su «živjele» u naslonima to su bile staje dugačke 10-15 metara i široke 4-5 metara niskog krova, stariji su bili od brvana i pokriveni šimlom, a kasnije su se gradili neki moderniji od blokova i cigle. Ispred je bio «pritorak» što im je bila kao neka ljetnja bašta gdje su ležale kad im je vruce unutra, a bio je napravljen od dugačgog prošca 2-2,5 metra. U proljece se morao «kopati naslon» to je bio dosta nezgodan posao a radilo se o tome da se ovcama nije čistilo ispod njih stalno nego jednom godišnje pa one i za pola metra znaju podici nivo naslona. Pos'o je bio nezgodan što su one to tvrdo ugazile pa se moralo baš kopati krampom ili budakom a nezgodno je bilo i izbacivati jer se nabijalo na roglje. Poslije se taj ovčiji đubar izgonio najčešce u bašte jer je bio kvalitetan i razgrto prvo a poslije zaoravo. Nešto janjaca se ostavljalo za «napredak» tj.proširenje i podmlađivanje stada a vecina se prodavala najčešce srijedom – pazarnim danom u Petrovcu i to najčešce nakupcima iz Dalmacije ili vec odakle koji su nastojali što manje da plate i da zarade što ce to skupo prodati po restoranima na moru i usput. Ostavljalo se i nešto janjaca da bi se ljeti uz kosidbu klalo i jelo a bio je običaj kod nas u Smoljani da se obavezno na Ilindan ujutru kolje janje koje se peklo i nekad ranije nosilo i jelo na zboru kod crkve, a kasnije ko je bliže dolazio bi na ručak kuci zajedno sa rođacima, prijateljima i poznanicima koji su dolazili na zbor i nekih daljih mjesta. Dođošmo i do vune... Ovce su se sisale u proljece aprilu ili maju zavisno od vremena. Tog dana nisu išle u redu nego bi se ostavljale u pritorku i jedna po jedna izvlačila i sisala. Najčešce su sisale žene rijetki su bili slučajevi da su se i muški uključivali u taj posao koji nije bio ni malo lak. Prije sisanja bi se napravio «zezelj», to je bila «sprava» za pridržavanje ovce dok se sisa a sastojala se od dva koca koji su udrani duboko u zemlju na razmaku 10-15 cm i prvo se malo rašire da se uvuče ovčija glava a onda se na vrh stavi «gužva « od žice da se primaknu i ovca nemože nikud, a sisaču su obe ruke slobodne. Sisalo se sa velikim «ovčijim « makazama koje su morale biti oštre i nevjerovatno je bilo kojom su brzinom i vještinom neke žene znale ošišati ovcu. Ja sam se divio dok sam gledo kojom brzinom moja mati ošiša ovcu, ja tek što sam je uvatio i ubacio u zezelj ona je bila gotova i trebalo je dodavati drugu. I ja sam probo šišati ali nije baš to bilo lako i odmah bi ili posjeko ovcu ili ostavio komad vune tako da je to bio prilično nezgodan i težak posao. Vuna se trpala u džakove i čekalo se da «dođe rijeka « da se pere. Pošto potok koji protiče kroz Smoljanu nije uvijek bio nego vecinom samo proljece i jesen kad ima kiša i tope se snijegovi po Grmeču. Neko je prao na vec pomenutom Sjerovcu, glavnom Smoljanskom izvoru ili vec gdje mu je bliže ali najčešce na rijeci. Prije pranja vuna se morala «sjeriti», a to se radilo tako što bi se najčešce tu odmah pored rijeke naložila vatra i dobro ugrijala voda kojom se poslije vuna prelijevala i neko vrijeme stajala u toj «sijeri» koja je bila bolja od ikakvog deterdženta i onda se prala u riječi uz neizbježno «lupanje prakljačom». Rijeka je odnosila komade vune pa se išlo po rakitama i kasnije kupilo to što je otišlo. Najčešce se kad se opere sušila odmah tu pored rijeke najčešce se razastirala po ogradi da se brže osuši a mogla je i po travi. S obzirom da se ništa vještačko nije dodavalo prilikom pranja bilo je čudo kako se ta vuna lijepo mogla oprati i kako je bila bijela poslije pranja. E, kad se oprala morala se nositi u Petrovac da se «napravi» u vunovlačaru ili «drndaru» kako je to narod zvao. Sjecam se da se nosilo «kod Tije» i «kod Rajka», to su bili valjda ti majstori i imo sam priliku da jednom gledam taj proces – on je vunu raspoređivao u širinu na neku traku koja je ulazila u mašinu (strašno je drndala pa nije ni čudo kako su je zvali) i poslije se ona namotavala oko nekog štapa odakle je on skido gotove kudjelje spremne za predenje. Vjerovatno se ovo ranije radilo «kartama» ili «gargašima» ali je kasnije to sve rijeđe rađeno. Kartala se vuna kasnije uglavnom kad bi se pravili dušeci za spavanje od vune i za to je najčešce upotrebljena janjeca vuna valjda što je bila kraca pa je teško mogla da se upotrebi za pređu. Vuna se najčešce prela zimi za vrijeme dugih zimskih noci i to još na prelima u društvu je bilo zanimljivije. Postoji i zanimljiv pojam «prelje», a to je kad kojoj ženi treba više toga opresti onda ona skupi prelje tj. pokupi još žena i one sve tu noc ili više noci predu njenu vunu. Onda to bude interesantno bude tu naravno i momaka koji čuju za prelje pa dođu jer znaju da ce se na jednom mjestu skupiti dosta cura pa se onda tu ašikuje, pjeva igra – dok žene predu momci se kapaju, mišaju, kartaju ili šta drugo rade. Kad se oprede vuna drvenim preslicama na koju se sveže kudjelja i polako propušta i usukuje između prsta i namotava na vreteno, a onda sa vretena premotava na kluka koja sam zapamtio kad sam bio mali jer su zvečala, a namotavala su se ili na ljusku oraha u koji bi se ubacilo zrno gra ili kukuruza ili kasnije šibicu u koju bi se išto ubacilo par zrna nečega. A kako su to žene znale smotati da bude savršeno okrugla, kolko sam puta bio isovan od matere zato što sam uz'o klupko i upotrebio ga za šutanje po kuci umjesto lopte a kako je bilo okruglo i «adidasova» savršena lopta za svjetsko prvenstvo bi mu pozavidjela. Onda se neko pletivo i prepredalo zavisno zašta je upotrbljavano, valjda da bude čvršce a to se radilo sa malo vecim vretenom koje se zvalo druga. I onda se plelo - malim iglama čarape i naretci, a velikim džemperi ili kako se to govorilo «maje». Naravno moglo se i tkati od vune ali o tome je vec bilo govora. (PRENESENO SA SAJTA grmeč.com )

SREDNJA ŠKOLA U SMOLJANI

          SREDNJA ŠKOLA U SMOLJANI

JOŠ JEDNA OD PRIČA O SMOLJANI OBJAVLJENA  NA SAJTU grmeč.com APRILA 2009.-ISTO PRENESENA U IZVORNOM OBLIKU

Srednja škola u Smoljani
Napisao: Slavko MRÐA (april 2009
	Poslije godina ratnih u rodni dođoh kraj. Drumovi...Potok i njive... Voljeni zavičaj... Osnovna skola pod gajem ćuti, slika odavna znana, mnogo je puta gađana topom, često bombardovana. Uđem u razred... Tišina šumi... Slike po zidu bijelom... U ćošku tabla s parolom bojnom i globus - ranjen šrapnelom. Evo i stare računaljke, tu sam učio ja: četiri kruške plus dvije kruške i mudro dvaput dva. Redovi klupa. Ej ,tugo moja! Nema drugova znanih! Bezbroj imena po njima ćuti, nožićem urezanih. Otišli su mi drugovi davno u bojne bataljone, a ovdje,evo,kao da i sad njihove riječi zvone. Priča je postojala i ranije,ali je u ratu objavljena u tada aktuelnim(ako se toga još ko sjeća) „Podgrmečkim novinama „ i glasila je otprilike ovako: - Znate li da u Smoljani ima srednja škola ?! - Ima,ima ... - Ima lijeva osnovna škola i desna osnovna škola 1-4 razreda i u sredina sela -srednja osnovna škola 4-8 razreda. - Ali kad Foča ima fakultet ,što Smoljana nebi imala srednju školu !!!??? Prošlo je od tad prilično vremena ,danas fakultet osim Foče ,gore pomenute,imaju i Prijedori, Sane, Bijaći, a da Dervente ne pominjem... Ali u Smoljani još ima srednja škola . Jest da nema lijeve i desne osnovne škole-porušili su ih neki likovi dok nas nije bilo tamo.... Vjerovatno im je škola u njihovom selu, zadavala probleme kad su u nju išli ,pa su iskalili nakupljeni bijes na školama . Ali nećemo o njima ... O srednjoj školi ćemo. Danas je ona bolja i ljepša od one nekadašnje, napravljena je onih godina kad donatori pravile kuće za povratak ,pored one stare koja je bila uništena . Samo je djece manje. Iz oba djela sela Smoljane i Krnje Jele školu pohađa 24 đaka, a u neka nedavna vremena bilo ih je znatno više. U moja vremena ,nekih ranih 80-tih bilo je 100-tinak đaka ,a i ova prijeratna nije ih bilo ispod 50. Ali sve oko škole je na najvišem nivou. Fudbalsko igralište jedino nije novost, ono je isto ono na kome su generacije vodile žestoke borbe . A sve drugo je novost. - Betonsko košarkaško igralište , i ono najinteresantnije :-pravi teniski teren sa šljakom. Ma kao u Parizu ... I fiskulturna sala ,napravljena od ostataka stare porušene škole tako što su sastavljene dvije velike učionice. I još nešto važno, svi tereni su osvjetljeni reflektorima tako da se može igrati i po noći. To je posebno interesantno ljeti kad se tamo skupi gomila djece ,prispjelih u Smoljanu na odmor sa raznih strana, pa uz onu domaću ,dugo u noć se vode žestoke sportske borbe na terenima . Tako je prošlog ljeta održan i turnir u košarci ,popularnom „Strit boolu“ gdje su uz Smoljanske košarkaše učestovali i gosti iz Petrovca i Drinića. Pored rekreativaca imali smo i jednog pravog košarkaša iz prve Srbijanske lige ,prvotimca Novog Sada,a inace našeg Smoljanca Dragana Kerkeza .Mada rezultat nije bio u prvom planu zabilježeno je da je plasman na kraju turnira bio sledeći: Strit bool : 1. Kafe bar No5 2. Smoljana 3. Kafe bar Lisac 1. 4. Kafe bar Lisac 2 5. SNSD Milorad Dodik Pored škole se ,evo već dvije godine u jesen održava i kulturno turistička manifestacija „Dani base i kumpjera“ u slavu ova dva nadaleko čuvena proizvoda Smoljanskih domaćinstava .Bude to prilika da se pored škole koju su nekad pohađali sretnu Smoljnci ,ali i ostali prispjeli toga dana sa raznih strana . Pored škole je na Vidovdan 2008. postavljena spomen ploča sa imenima poginulih Smoljanaca u poslednjem ratu. Postavljena je na već postojeći spomenik poginulim u predzadnjem (Drugom svjetskom) ratu kao sjećanje na njih i opomena budućim generacijama da ovo bude poslednji spomenik i poslednji rat vodjen u ovim napaćenim krajevima . Moram reći na kraju da da je glavni krivac za sve ovo u Smoljani, Ile Dragišić, Smoljanac u Banjaluci i veliki zaljubljenik u Smoljanu i Grmeč koji svaki slobodan vikend koristi da dođe u Smoljanu ,a i da dovede svoje prijatelje iz Banjaluke da im pokaže sve ljepote svog rodnog kraja . E kamo sreće da je više takvih ljudi ,od svih onih naših po Banjaluci, Beogradu ili negdje dalje koji bi mogli nešto napraviti ,da im je stalo do tih naših Grmečkih krajeva  TРИ ЂАКА ИЗ СМОЉАНЕ ДНЕВНО ДО ШКОЛЕ И НАЗАД ПРЕЂУ 12 КМ УЗ УРЛИК ВУКОВА Хладне учионице у школи и даље греје пећ бубњара БОСАНСКИ ПЕТРОВАЦ - Кад би Бранко Ћопић данас писао своје књиге , његови јунаци више не би били плећати сељаци грубих руку , већ омалени , који на својим плећима носе страх од грмечких гудура и вукова који их прате у стопу .Tакви велики, мали људи живе у селу Смољани код Босанског Петровца и зову се Миле , Драгана и Ратко .O во троје ђака до сада је , пешачећи сваки дан до школе и назад , вероватно препешачило целу земаљску куглу . Свако од њих у свом походу пређе дневно 12 километара. - Устајем у шест ,a крећем у школу у седам сати . Није тешко кад се мора –j едноставно o писује своје четворогодишње путешествије најмлађи члан ове тројке Ратко Марјановић. На питање да ли су икада видели вука ,o дговарају да нису ,a ли да их чују готово сваког дана .- Звучи страшно - признаје Драгана Латиновић , ученица шестог разреда .-A ли не бојимо се , навикли смо на то – додаје њен годину дана старији брат M иле . O вих дана Грмеч су завејали нови снегови , што је пут до школе учинио још тежим . - Да их барем дочека топла учионица , после тако дугог пута . Често ме деца питају могу ли да пишу у рукавицама ,je р су им руке хладне - прича Зехра Квакић,наставник исто р ије и географије . Подручна школа „Aхмет Хромаџић“ у Смољани саграђена је пре девет година , поред старе срушене у рату .O д тада до данас ништа се у њој није променило , ни пећи бубњаре којима се учионице загревају , ни табле које су једина наставна средства . Велики проблем основаца из Смољане , који иако живе у ФБиХ уче по програму Републике Српске , до недавно је био и неадекватан наставни кадар .T ако је ,o д почетка другог полугодишта наставу у овим , комбинованим разредима , држао наставник физичког васпитања ,a многи ђаци су у три године школовања променили и по четири учитеља . Захваљујући упорности родитеља ,o вај проблем је решен ,a ли сви остали чекају неке боље дане. ---------------------------- ПОЗИВ ДОНАТОРИМА ПОТРЕБНА c у велика донаторска средства да се школа опреми адекватније времену у којем живимо ,a ли тих средстава више нема . Надамо се да ће мо у будућности успети да школу у Смољани ,a ли и друге подручне школе , снабдемо адекватнијим наставним средствима –ka же Eлвис Дедић , заменик директора ОШ „A хмет Хромаџић “.  ЧЛАНАК ИЗ БЕОГРАДСКИХ „ВЕЧЕРЊИХ НОВОСТИ“ ФЕБРУАРА 2009 na vrh