BLOG SMOLJANA

четвртак, 7. фебруар 2013.

SMOLJANA OVE ZIME NA SLIKAMA NADE KECMAN


SMOLJANA OVE ZIME NA SLIKAMA NADE KECMAN



__________________________________________________________________________________________________________________________

Nada Kecman,naša Smoljankuša koja živi u dalekoj Australiji,provodi ovu zimu  u rodnom kraju i redovno nas snabdijeva na društvenim mrežama svježim slikama sela.

__________________________________________________________________________________________________________





     Ovdje sam sakupio skoro sve njene zimske slike   Smoljane ,da budu na jednom mjestu i da se lako mogu vidjeti i kad prođe ova zima i neko poželi da malo pogleda pejzaže rodnog sela zimi.
Slike su uglavnom slikane u Kecmanima u njenoj bližoj okolini ali su "tipske" za zimu tamo...
Poredane vremenski bez nekih objašnjenja,jer same za sebe sve govore...






25.12.2012.

26.12.2012.

27.12.2012.

27.12.2012.

29.12.2012.
1.01.2013.

4.01.2013.

4.01.2013.

5.01.2013.

6.01.2013.

6.01.2013.

6.01.2013.

6.01.2013.
11.01.2013.

16.01.2013.

16.01.2013.

17.01.2013.

18.01.2013.

18.01.2013.

18.01.2013.

18.01.2013.

18.01.2013.

18.01.2013.
25.01.2013.

25.01.2013.

26.01.2013.

27.01.2013.

27.01.2013.

28.01.2013.
3.02.2013.

4.02.2013.

6.02.2013.

7.02.2013.

7.02.2013.
9.02.2013.
11.02.2013.

11.02.2013.

11.02.2013. 
13.02.2013.
15.02.2013.
22.02.2013. VRŠČIĆ IZNAD KUĆA
23.02.2013. 
23.02.2012. 
23.02.2013.

23.02.2013.
24.02.2013. DOŠLA RIJEKA
03.03.2013

22.03.2013.
30.03.2013.

30.03.2013.

30.03.2013.

недеља, 3. фебруар 2013.

SMOLJANA U NOVINAMA "BLIC" 2001.


SMOLJANA U NOVINAMA "BLIC" 2001.GODINE


Jedna pričica o Smoljani iz pera novinara Blica Dragana Bere,objavljena 6.avgusta 2001.godine





REPORTER 'BLICA' U SRPSKOM SELU SMOLJANE U OPŠTINI BOSANSKI PETROVAC (FBIH), GDE JE SVE VEĆI BROJ POVRATNIKA

Povratak na srpska ognjišta?

Povratak na srpska ognjišta?

Na obroncima Grmeča, osam kilometara od Bosanskog Petrovca prema Lušci Palanci, smestilo se selo Smoljane. Iz ovog područja (sada pod upravom Federacije BiH) u leto 1995. godine žitelji Smoljane krenuli su u izbeglištvo.
Tog leta je Hrvatska vojska, u akciji 'Oluja', nadirala prema Kninu iz više pravaca i u koordinaciji s Armijom BiH proterala Srbe iz Petrovca, Drvara, Grahova i drugih mesta sa njihovih vekovnih ognjišta, gde su činili izrazitu većinu. Danas su skloni verovanju da je njihov lep, ali i pasivan kraj, bio predmet političke trgovine.Bilo kako bilo, iz Smoljane su na traktorima i zaprežnim kolima, pod kišom granata, krenuli put Dervente, Banjaluke, u Srbiju... Usledile su godine izbegličkih muka.
- Gde god dođeš gledaju te nekako čudno. Kao da si baš ti kriv za ono što ti se desilo, kao da se nisi dovoljno borio i kao da si jedva čekao da napustiš svoje ognjište. To me je vređalo, priča jedan stariji meštanin koji ne želi da mu se spominje ime, jer su mu, kaže, deca još u izbeglištvu, pa da nemaju problema.
Prolazilo je vreme, izbeglički život bio je sve teži, a čežnja za Grmečom i selom Smoljane, postajala sve jača.
- Meštani Smoljane teško su podneli izbeglištvo. Teško je i sada onima koji se još nisu vratili ali mi nikad nismo gubili nadu u povratak. Koliko sam samo puta sanjao da sam u selu, obilazim kuće i komšije, gledam vrtače i stada ovaca, Grmeč u daljini... I taman da mu se približim, da ga dohvatim, a on se udalji, seća se Zoran Mrđa, sada predsednik Mesne zajednice Smoljane.
Od predratnih 330 kuća u Smoljane se dosad vratilo 120 domaćinstava ili oko 400 meštana.
- To se može smatrati uspehom, kažu Smoljani, jer se u čitavu opštinu Bosanski Petrovac, koja je pre rata imala oko 13 hiljada Srba, dosad vratilo tek između 2 i 2,5 hiljada stanovnika.
I ovde je uglavnom reč o starijim ljudima. Mlađi se teže odlučuju zbog nepoverenja posle svega što se desilo, a jedna od glavnih prepreka povratku je i nedostatak posla.Dosad je na stotinu kuća postavljen krov jer je čitavo selo popaljeno, porušeno i opljačkano. U još dvadesetak domova meštani žive pod pločom. Dok je leta dobro je, ali se pribojavaju zime. Uvedene su i autobuske linije prema Derventi i Banjaluci.
- Živi se uglavnom od poljoprivrede, odnosno stočarstva. Jedan broj Smoljana radi u Šumskom gazdinstvu 'Oštralj' sa sedištem u Driniću, u opštini Srpski Sanski Most. Obnovili smo rad osnovne škole koju pohađa osamnaest đaka. Na žalost, nekad ih je bilo oko 400, ali mi se nadamo da će s povratkom ostalih meštana biti i više. Crkva je bila porušena u ovom ratu, ostali su samo zidovi, ali smo je uspeli ponovo izgraditi, da se zna ko ovde živi, ističe Ile Dragišić, glavni pokretač svih akcija i predsednik Odbora za izgradnju crkve u selu.
A kada je crkva Svetog proroka Ilije završena u selo Smoljane se slilo sa svih strana i sve što je moglo doći. Došli svi meštani, povratnici, mnogo onih koji se još nisu definitivno vratili i brojni gosti.
Crkva je sada još lepša kako izvana tako i njena unutrašnjost. Po običaju služena je molitva i obavljeno osveštenje zbog čega su ovde došli i Vladika Hrizostom čija je ovo eparhija i Vladika Dabro-Bosanski Nikolaj koji je odavde rodom. Posebno su bila radosna deca koja će ovaj događaj posebno pamtiti, a naročito ona koja su ovde krštena.
Presrećan je bio i kum crkve Mirko Latinović koji je rodom iz Smoljane, a sada živi i radi u Moskvi. On je bio i najveći donator u izgradnji, a veliki doprinos dalo je i Šumsko gazdinstvo 'Oštralj'.
Toga dana, o Ilindanu 2001. gdoine u selu Smoljane se, kako to običaju nalažu, jelo i pilo, igralo i pevalo duboko u noć. Nisu izostala ni sportska takmičenja među kojima i najpopularnija disciplina - bacanje kamena s ramena.
Čudio se Grmeč i toga dana, jer posle tolike patnje, tuge i nepodnošljive tišine, Smoljane opet oživeše.
- Korene nam nisu iščupali, kažu Smoljani, i biće još ovakvih dana.

                                                                                                                                                                                          D.Bera

субота, 26. јануар 2013.

ЛЕГЕНДА О ГРАДУ ГРМЕЧУ


ЛЕГЕНДА О ГРАДУ ГРМЕЧУ



У листу Босанска вила од 1.јуна 1886.године нађох интересантану причу "Кључ и његова околина" коју је написао поп Миле Поповић.
У другом дијелу приче писац је пренио легенду о граду Грмечу коју је раније у календару "Бошњак" објавио познати учитељ и просвјетитељ тога времена Петар Мирковић. Мирковић је иначе из Колунића из познате тамошње породице ,који је објавио доста дјела о нашим крајевима у "Гласнику земаљског музеја у Сарајеву" и другим гласилима.
Ову причи смо слушали у разним облицима од наших предака, па ево како је то описано у овој причи:



.........

Преко горе Грмеча на високом положају лежи "Бравско"; у њему има један бунар "Краљевац" и код њега једна зидина, народ је зове "Краљев тор".Недалеко отален у селу "Јасеновцу" има једна зидина,која је назад 20 година раскопана и нашао се облик цркве,па одтада на истом мјесту чини се богослужење на дан св.пророка Илије.У Бравску има више зидина које народ зове градинама.
Између Санице и Бравска диже се велика гора Грмеч,о којој се прича ,да на њој има град истог имена,али не лићи толико граду,колико као некој паланци,која је на високим литицама.
У лањском календару "Бошњаку" описао је П.Мирковић опширно,шта народ прича о граду Грмечу.И ми ћемо то овдје у потпуности забиљежити.

"Од Петровца одјахавши на источну страну скоро три сата,доћи ћеш на планину Грмеч.
На највишем врхунцу те планине стоји град,које исто име има као и планина.Град је половину зидан а друго половину је самотврд.
Мало се од њега порушило.А у ком је вијеку зидан,не зна се.Сад је зарастао у шуму,те у самом граду по калдрми има јела и јавора у промјеру по два до три метра.
Од Грмеча  један и по сат на пољу Бравску је једна развалина под именом "Градић",а близу њега веома здраво врело "Краљевац" .Ево шта народ приповједа о Грмечи и Градићу.
У старо вријеме у граду Грмечу становао је један краљ, а бијаше веома богат и силан.
Овце његове становале су на Бравску у Градићу.
У оно вријеме,приповиједа се,у тим крајевима није падао снијег никада.Једном бијаху чобани краљеви са овцама на Бравску, а удари снијег и затпа све овце.Чобани оду и кажу краљу шта  је било.
Краљ рече:"Дјецо моја! то је од бога пала слана,да за наске овдје није стања.Спремајте се,одмах идемо"

Почну се спремати и потоваре што су год имали,али како краљ бијаше пуно богат,па не могаше  све понијети ,он узме пуну тисову касу дуката и затпа их у граду.
Најмлађој ћерки његовој бијаше жао оставити толике дукате те не хтједе никако откучити се од новца,пак ни онда кад пођоше,не устајаше од касе вичући:"Ја их жива оставити нећу!" 
Отац јој говораше и заклињаше је,али она неће па неће.Но кад никако не хте поћи,отац је онда прокуне:
"Е кад нећеш да идеш с нама,а онда нека милостиви Бог нареди и послуша родитеља врућу молбу и овога часа да се претвориш у змију и да лежиш на њима и дневи и ноћи и љети и зими,а само на Ђурђев дан прије сунца један пут да изађеш,те ако се тадај са мушким сретнеш,да се пољубиш и опет повратиш у дјевојку и пођеш за истог ,а новце да узмеш свом суђенику".
Онога часа она се претвори у змију пашљата репа и сплаза се на новце.
А отац њезин пође итолен и крену на јужну страну.Путујући од Грмеча чим је ишао један сат,стао је и ударио биљег и како ондашњи народ зове мрамор.
Мрамори су и дан данашњи на истим мјестима гдје су и ударени .Високи су два метра и широки по метра од тврдога љутца камена;први стоји у Јањилима,затим у Зденом долу у пећини.Тај је у ђубре зарастао.Трећи у Горинчанима,пак онда у Сековцу(вјероватно Шековцу оп.адм),Криводолу,Црвљивици и пошљедњи у Жупи јуначкој.
У Унцу се краљ настани и сазида град Висућ на једној стијени,који је до данас сачуван у цијелости .Басамаци,који су у стијену исијечени ,нијесу у стању данашњи људи ни у два пута искорачити.
Више је људи из околине грмечке ишло рано о св.Ђурђу у Грмеч град да се пољуби са краљевом кћери.Али ни један није се могао одважити,дочекати да се сунце роди и да змија изађе.
Приповједају,да је био дошао један и стајао на градским вратима на Ђурђев дан и чекао,па када се сунце рађало,пође змија из града,те ће упараво њему.Сва се сијаше као сунце,на глави имађаше круну,а реп јој двострук.Он завеже и дочека је.Она дође до њега и почне му ићи уз ногу и управо допуза до главе и хтједе га пољубити у десни образ,али он макне главом,а она се одмах врати натраг на дукате.
И сад често пута који оде,али се не одважи чекати је ни један.А дјевојка сирота,ето још чека у народној замисли свога суђеника."