ЛЕГЕНДА О ГРАДУ ГРМЕЧУ

ЛЕГЕНДА О ГРАДУ ГРМЕЧУ

У листу Босанска вила од 1.јуна 1886.године нађох интересантану причу "Кључ и његова околина" коју је написао поп Миле Поповић.
У другом дијелу приче писац је пренио легенду о граду Грмечу коју је раније у календару "Бошњак" објавио познати учитељ и просвјетитељ тога времена Петар Мирковић. Мирковић је иначе из Колунића из познате тамошње породице ,који је објавио доста дјела о нашим крајевима у "Гласнику земаљског музеја у Сарајеву" и другим гласилима.
Ову причи смо слушали у разним облицима од наших предака, па ево како је то описано у овој причи:

.........

Преко горе Грмеча на високом положају лежи "Бравско"; у њему има један бунар "Краљевац" и код њега једна зидина, народ је зове "Краљев тор".Недалеко отален у селу "Јасеновцу" има једна зидина,која је назад 20 година раскопана и нашао се облик цркве,па одтада на истом мјесту чини се богослужење на дан св.пророка Илије.У Бравску има више зидина које народ зове градинама.

Између Санице и Бравска диже се велика гора Грмеч,о којој се прича ,да на њој има град истог имена,али не лићи толико граду,колико као некој паланци,која је на високим литицама.

У лањском календару "Бошњаку" описао је П.Мирковић опширно,шта народ прича о граду Грмечу.И ми ћемо то овдје у потпуности забиљежити.

"Од Петровца одјахавши на источну страну скоро три сата,доћи ћеш на планину Грмеч.

На највишем врхунцу те планине стоји град,које исто име има као и планина.Град је половину зидан а друго половину је самотврд.

Мало се од њега порушило.А у ком је вијеку зидан,не зна се.Сад је зарастао у шуму,те у самом граду по калдрми има јела и јавора у промјеру по два до три метра.

Од Грмеча  један и по сат на пољу Бравску је једна развалина под именом "Градић",а близу њега веома здраво врело "Краљевац" .Ево шта народ приповједа о Грмечи и Градићу.

У старо вријеме у граду Грмечу становао је један краљ, а бијаше веома богат и силан.

Овце његове становале су на Бравску у Градићу.

У оно вријеме,приповиједа се,у тим крајевима није падао снијег никада.Једном бијаху чобани краљеви са овцама на Бравску, а удари снијег и затпа све овце.Чобани оду и кажу краљу шта  је било.

Краљ рече:"Дјецо моја! то је од бога пала слана,да за наске овдје није стања.Спремајте се,одмах идемо"

Почну се спремати и потоваре што су год имали,али како краљ бијаше пуно богат,па не могаше  све понијети ,он узме пуну тисову касу дуката и затпа их у граду.

Најмлађој ћерки његовој бијаше жао оставити толике дукате те не хтједе никако откучити се од новца,пак ни онда кад пођоше,не устајаше од касе вичући:"Ја их жива оставити нећу!" 

Отац јој говораше и заклињаше је,али она неће па неће.Но кад никако не хте поћи,отац је онда прокуне:

"Е кад нећеш да идеш с нама,а онда нека милостиви Бог нареди и послуша родитеља врућу молбу и овога часа да се претвориш у змију и да лежиш на њима и дневи и ноћи и љети и зими,а само на Ђурђев дан прије сунца један пут да изађеш,те ако се тадај са мушким сретнеш,да се пољубиш и опет повратиш у дјевојку и пођеш за истог ,а новце да узмеш свом суђенику".

Онога часа она се претвори у змију пашљата репа и сплаза се на новце.

А отац њезин пође итолен и крену на јужну страну.Путујући од Грмеча чим је ишао један сат,стао је и ударио биљег и како ондашњи народ зове мрамор.

Мрамори су и дан данашњи на истим мјестима гдје су и ударени .Високи су два метра и широки по метра од тврдога љутца камена;први стоји у Јањилима,затим у Зденом долу у пећини.Тај је у ђубре зарастао.Трећи у Горинчанима,пак онда у Сековцу(вјероватно Шековцу оп.адм),Криводолу,Црвљивици и пошљедњи у Жупи јуначкој.

У Унцу се краљ настани и сазида град Висућ на једној стијени,који је до данас сачуван у цијелости .Басамаци,који су у стијену исијечени ,нијесу у стању данашњи људи ни у два пута искорачити.

Више је људи из околине грмечке ишло рано о св.Ђурђу у Грмеч град да се пољуби са краљевом кћери.Али ни један није се могао одважити,дочекати да се сунце роди и да змија изађе.

Приповједају,да је био дошао један и стајао на градским вратима на Ђурђев дан и чекао,па када се сунце рађало,пође змија из града,те ће упараво њему.Сва се сијаше као сунце,на глави имађаше круну,а реп јој двострук.Он завеже и дочека је.Она дође до њега и почне му ићи уз ногу и управо допуза до главе и хтједе га пољубити у десни образ,али он макне главом,а она се одмах врати натраг на дукате.

И сад често пута који оде,али се не одважи чекати је ни један.А дјевојка сирота,ето још чека у народној замисли свога суђеника."