-PRIČA ČETVRTA-
________________________________________________________
DUŠAN MRĐA- DOKTOR NUKLEARNE FIZIKE, DOCENT NA PMF U NOVOM SADU,DOBITNIK NAGRADE "DR.ZORAN ĐINĐIĆ" ZA 2009.GODINU...UMJETNIK- SLIKAR
__________________________________________________
ČLANAK IZ VEČERNJIH NOVOSTI:
Zrače čestice čiste pameti
| 12. decembar 2009. 21:26 | Komentara: 4
Docent dr Dušan Mrđa (32), nuklearni fizičar iz Novog Sada, dobitnik nagrade "Dr Zoran Đinđić". Ostaje u Srbiji. Nagradu od milion dinara potrošiće na naučni rad i literaturu
PRVI put kosmos ga je opčinio kao dečaka, kada je, kroz durbin, u rodnom Bosanskom Petrovcu, kod Bihaća, ugledao "živu" sliku kratera na Mesecu. Nastavila se u gimnaziji u Bačkoj Palanci, gde je 1992. godine izbegao iz bosanskog ratnog vihora. Već tada je znao da će fizika trajno prožimati njegov život.
Krenuo je ka Novom Sadu, tamošnjem univerzitetu, gde je danas docent na Departmanu za fiziku. Blistava karijera dr Dušana Mrđe (32) upravo je ovenčana još jednim velikim priznanjem - prestižnom nagradom "Dr Zoran Đinđić".
Uža specijalnost dr Mrđe je "gama spektrometrija", jedna od nuklearnih metoda za ispitivanje gama zračenja čestica koje emituju radio nukleidi.
- Svoje znanje, konkretno i neposredno, mogu da primenim u detekciji veoma niskih sadržaja radionukleida u različitim vrstama uzoraka u medicinskoj nuklearnoj fizici, hrani, građevinskom materijalu, kao i tokom ispitivanja interakcije kosmičkog zračenja sa različitim vrstama materijala - objašnjava mladi naučnik u skučenoj laboratoriji Departmana za fiziku Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu. Osim dva kompjuterska stola, u laboratoriji je nekoliko kabastih sprava s puno žica, nalik na ogromne bojlere, koje "sakupljaju" kosmičke čestice.
Na dnevnopolitičko pitanje o nuklearkama, dr Mrđa bez dvoumljenja odgovara da će Srbiji, u perspektivi, biti neophodna i nuklearna energija.
- Ne mogu da tvrdim kada će to tačno biti, ali tome mora da prethodi dug period analiza, neophodnih da se jedan takav objekat napravi, kao i edukovanje kadrova koji bi na siguran i bezbedan način mogli da rade u nuklearki - samouvereno kaže mladi naučnik.
Svoje naučno samopouzdanje dr Mrđa je imao priliku da proveri na Institutu "Maks Plank" u Minhenu, gde je 2002. godine bio na usavršavanju. Lako se sa kolegama iz naprednijeg dela Evrope uklopio u timski naučno-istraživački rad o razvoju detektora za otkrivanje "tamne materije". Naime, nekih 95 procenata materije u kosmosu jeste tamna, nevidljiva materija.
- Studenti na našim univerzitetima stiču dovoljno fundamentalnog znanja da, u različitim oblastima, mogu da se uklope u rad sa kolegama u inostranstvu - kaže mladi atomski fizičar iz Srbije.
Priznanje "Dr Zoran Đinđić" ovaj mladić, oženjen Milenom, koja je posvećena ekonomiji, doživljava kao veliku čast. Veći deo nagrade koja iznosi milion dinara, potrošiće upravo na naučni rad i literaturu. Želja mu je da ponovo ode na čuveni naučni institut u Cernu, ali samo privremeno, kako bi držao korak s naukom. Jer, dr Dušan Mrđa pripada manjoj grupi naših učenih i ambicioznih mladih ljudi koji svoju budućnost ne vide po svaku cenu u inostranstvu već u Srbiji.
PROSEK 9,62
DOCENT dr Dušan Mrđa rođen je 1977. u Bihaću. Na PMF u Novom Sadu diplomirao je 2001. sa prosečnom ocenom 9,62. Magistarsku tezu odbranio je 2004, a doktorirao 2007. godine. Od 2005. na ovom fakultetu ima zvanje docenta. Izuzetno je doprineo razvoju niskofonskih germanijskih sistema u laboratoriji Katedre za nuklearnu fiziku. Ove godine objavio je četiri naučna rada u čuvenom svetskom časopisu NIM.
Krenuo je ka Novom Sadu, tamošnjem univerzitetu, gde je danas docent na Departmanu za fiziku. Blistava karijera dr Dušana Mrđe (32) upravo je ovenčana još jednim velikim priznanjem - prestižnom nagradom "Dr Zoran Đinđić".
- Svoje znanje, konkretno i neposredno, mogu da primenim u detekciji veoma niskih sadržaja radionukleida u različitim vrstama uzoraka u medicinskoj nuklearnoj fizici, hrani, građevinskom materijalu, kao i tokom ispitivanja interakcije kosmičkog zračenja sa različitim vrstama materijala - objašnjava mladi naučnik u skučenoj laboratoriji Departmana za fiziku Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu. Osim dva kompjuterska stola, u laboratoriji je nekoliko kabastih sprava s puno žica, nalik na ogromne bojlere, koje "sakupljaju" kosmičke čestice.
Na dnevnopolitičko pitanje o nuklearkama, dr Mrđa bez dvoumljenja odgovara da će Srbiji, u perspektivi, biti neophodna i nuklearna energija.
- Ne mogu da tvrdim kada će to tačno biti, ali tome mora da prethodi dug period analiza, neophodnih da se jedan takav objekat napravi, kao i edukovanje kadrova koji bi na siguran i bezbedan način mogli da rade u nuklearki - samouvereno kaže mladi naučnik.
Svoje naučno samopouzdanje dr Mrđa je imao priliku da proveri na Institutu "Maks Plank" u Minhenu, gde je 2002. godine bio na usavršavanju. Lako se sa kolegama iz naprednijeg dela Evrope uklopio u timski naučno-istraživački rad o razvoju detektora za otkrivanje "tamne materije". Naime, nekih 95 procenata materije u kosmosu jeste tamna, nevidljiva materija.
- Studenti na našim univerzitetima stiču dovoljno fundamentalnog znanja da, u različitim oblastima, mogu da se uklope u rad sa kolegama u inostranstvu - kaže mladi atomski fizičar iz Srbije.
Priznanje "Dr Zoran Đinđić" ovaj mladić, oženjen Milenom, koja je posvećena ekonomiji, doživljava kao veliku čast. Veći deo nagrade koja iznosi milion dinara, potrošiće upravo na naučni rad i literaturu. Želja mu je da ponovo ode na čuveni naučni institut u Cernu, ali samo privremeno, kako bi držao korak s naukom. Jer, dr Dušan Mrđa pripada manjoj grupi naših učenih i ambicioznih mladih ljudi koji svoju budućnost ne vide po svaku cenu u inostranstvu već u Srbiji.
PROSEK 9,62
DOCENT dr Dušan Mrđa rođen je 1977. u Bihaću. Na PMF u Novom Sadu diplomirao je 2001. sa prosečnom ocenom 9,62. Magistarsku tezu odbranio je 2004, a doktorirao 2007. godine. Od 2005. na ovom fakultetu ima zvanje docenta. Izuzetno je doprineo razvoju niskofonskih germanijskih sistema u laboratoriji Katedre za nuklearnu fiziku. Ove godine objavio je četiri naučna rada u čuvenom svetskom časopisu NIM.
INTERVJU SA NJIM U ASTRONOMSKOM MAGAZINU:
| intervju |
| Komentari |
Izgleda da je potreba da nesto nacrtam, bolje reći našvrljam došla veoma rano - još dok sam imao manje od dve godine. Iako se ne sećam tih davnih dana, deda mi je znatno kasije pokazao deo zida u našoj kući na selu koji je bio dobro „iscrtan“ mojim neveštim širokim potezima.
Sa oko pet godina sam pravio crteže olovkom na kojima su bili prikazani neki predmeti iz okruženja, kao što je motorna pila za drva, ili mešalica za beton sa detaljima koji su bili predimenzionirani, poput dugmadi ili šrafova, ali koji mi nisu promakli.
Rad sa uljanim bojama počeo je sa navršenih deset godina. Ne mogu da zaboravim njihov lep miris kada mi ih je tata kupio i kada sam ih prvi put pomešao sa lanenim uljem. Sećam se da sam razmišljao o tome kako će prva slika da napreduje, pa pomalo čak i brinuo, i dok sam se igrao sa društvom.
Okolina je pozitivno, najčešće ispoljavajući iznenađenje, gledala na moje bavljenje slikarstvom. Mnogi su želeli da posmatraju dok slikam, zapitkivali kako se mešaju boje i pitali "otkud znam da baš takva nijansa treba tu da se stavi?". Odgovarao sam da se nekako boje doživljavaju i osećaju bez mnogo razmišljanja o njima. Naravno, moja porodica mi je uvek davala snažnu podršku za napredak u slikarstvu. Tokom perioda srednje škole rasla je i želja da se možda i profesionalno bavim slikarstvom. Ipak, pošto sam jako voleo astronomiju, fiziku, matematiku (volim ih i danas) shvatio sam da bi mi mnogo nedostajale ove oblasti u životu ako bih se opredelio samo za slikarstvo.
Prevagnulo je shvatanje da ljubav prema slikarstvu ostane moj hobi, a da fiziku izaberem za profesiju jer mi ona pruža nasveobuhvatniji pogled na prirodu. Danas se ne kajem što sam tako postupio jer me slikanje ispunjava i predstavlja dodatni "pogon" za postizanje rezultata u fizici. Većina mojih slika je ostala u krugu moje porodice, mnoge sam poklonio, neke prodao...., teško je rastati se sa slikom.
Najčešće slikam pejzaže, to mi je nekako najdraže. Slikao sam, međutim, i portrete, mrtvu prirodu, životinje..., i to raznim tehnikama: uljanim bojama na platnu, temperama, akvarelom, grafitnom olovkom, pastelnim bojama, ugljenim štapićima.
Kloda Monea bih istakao kao jednog od meni najomiljenijih slikara.
Kad pomislim na daleka, buduća vremena......slike ostaju.
| |||||||||||||||||||||||||||
PLAKATI ZA IZLOŽBU:
| Dušan Mrđa - slike | |
| Pozivnica za izložbu slika | |
27.06.2010.
| |
Sa velikim zadovoljstvom Vas pozivamo na
OTVARANJE
IZLOŽBE SLIKA
 AUTOR
Dušan Mrđa
30. jun 2010. u 20 satiu likovnom salonu Mesne zajednice „Liman“,
Drage Spasić 1.
Izložbu će otovriti:
LASLO SILAĐI
akademski vajar
IZLOŽBA SE ORGANIZUJE U OKVIRU MANIFESTACIJE
*** ŽIVIMO SA DUNAVOM ***
O autoruDušan Mrđa je rođen 1977, u Bihaću. Slikarstvom se bavi još od detinjstva, a do sada je imao pet samostalnih i dve kolektivne izložbe slika. Izlagao je uglavnom u BiH, Sloveniji i Srbiji.
Doktorsku disertaciju iz oblasti nuklearne fizike odbranio je 2007. Radi na PMF u Novom Sadu u zvanju docenta.
Dobitnik je nagrade "Dr Zoran Đinđić" za 2009. godinu.
Ljubitelj je astronomskih teleskopa i posmatranja noćnog neba.
Predsednik je „Astronomskog društva Novi Sad“ (ADNOS) i Saveza astronomskih društava Vojvodine.
PROGRAM:
- Muzički trenutak: nastup vokalne grupe učenika The Best Friends Forever- Voda u svemiru, prezentacija i predavanje autora izložbe
- Koktel
Predsednik Saveta
Mesne zajednice “Liman” Marko Vojnović |
EVO I MALO SLIKA:
-PRIČA TREĆA-
________________________________________________________
DOKTOR MILOVAN KERKEZ-RATNI HIRURG...
U ZADNJEM RATU SPASAO MNOGO ŽIVOTA RANJENIH BORACA I CIVILA...
U ZADNJEM RATU SPASAO MNOGO ŽIVOTA RANJENIH BORACA I CIVILA...
__________________________________________________
_________________________________________________________________
PRIJE NEKOLIKO DANA NA RTRS
JE PRIKAZANA EMISIJA IZ CIKLUSA "MISIJA"
UREDNIKA SINIŠE MIHAILOVIĆA
U KOJOJ JE DOKTOR KERKEZ GOVORIO O SVOM RATNOM PUTU...
UMJESTO BILO KAKVE PRIČE O NJEMU POGLEDAJTE EMISIJU
GDJE JE ON SVE ISPRIČAO...
___________________________________________________________________
___________________________________________________________________
EVO JOŠ JEDNOG LINKA
DO SLIČNE EMISIJE "INTERVJU" OD ISTOG UREDNIKA
I ISTOG GOSTA...
________________________________________________________
___________________________________________________________________
I NA KRAJU JEDNA NOVIJA PRIČA IZ ŠTAMPE , FEBRUAR 2019.GODINE...
________________________________________________________
U RATU SPASAO HILJADE ŽIVOTA, U MIRU ZABORAVLJEN Milovan Kerkez, ratni hirurg s prve linije, šalje MOĆNU PORUKU političarima
Foto: Privatna arhiva
Početkom ratnih devedesetih kada su hirurzi bježali u svijet ili bar u Beograd, dr Kerkez je izabrao teži put: kao dobrovoljac je otišao na front.
Dešavalo se da zbog granatiranja naredi da se ranjenici u hiruršku salu unose i iznose kroz prozor.
Nikad se zbog te odluke nije pokajao, jer mu se i danas javljaju njegovi bivši pacijenti, ljudi svih vjera i nacija, koje je znanjem, vještinom i srčanošću spasao, u času kad je izgledalo da ih više ništa ne može oteti od smrti.
Bilo ih je na hiljade, ali vjerovatno najzahtjevnija je bila operacija kojom je 1992. u Petrovcu spasao tada 26-ogodišnjeg Ibrahima Balića. Ibrahim je izrešetan sa 28 metaka iz neposredne blizine. Crijeva su mu bila iskidana, dijafragma izrešetana, pluća, želudac, slezena… teško povrijeđeni.
Operacija je trajala šest i po sati, ali je Ibrahim spasen i osposobljen za dalje liječenje u Banjaluci i na VMA u Beogradu. Danas živi sa svojom porodicom, normalno hoda, putuje, govori… Ibrahima, Bošnjaka, rafalom je izrešetao njegov sugrađanin Hrvat, a spasao hirurg Srbin.
– Drago mi je što je Ibrahim živ i zdrav. Kad smo u ratu, u onom zlu spasavali ljude, nismo, naravno, gledali ko je koje vjere i nacije. To ne bi bilo ljudski. Liječio sam, između ostalih, i jednog komandanta hrvatskog Zbora narodne garde i mnogo ranjenih oficira i vojnika iz takozvane Armije BiH – kaže dr Kerkez.
Foto: Privatna arhiva
Iskusnom ratnom hirurgu ruka nije zadrhtala ni u novembru 1994. godine kada je operisao svog glavnog komandanta, generala Ratka Mladića.
– Ranjen je od gelera granate na Grabežu, na bihaćkom ratištu. Mada nije izgledalo tako kada je 1994. ozbiljno ranjen u potiljak – sjeća se dr Kerkez.
Sjeća se i mnogih drugih svojih pacijenata, istina ne svih, jer ko bi to mogao! Procjenjuje se da je sa svojim saradnicima iz hirurših ekipa nadomak linija fronta za četiri ratne godine zbrinuo više od 7.000 ranjenika i bolesnika!
I kad se podvuče crta, dr Milovan Kerkez, vaskularni hirug, magistar medicinskih nauka, penzionisani potpukovnik, ratni veteran i ratni vojni invalid, nije samo liječio ljude. On je i napisao 13 knjiga, među kojima i zapise “Ratni dnevnik jednog hirurga” i “Ratni hirurg ranjen u dušu”, jednu monodramu i dvije poeme. Objavio je i više stručnih radova, predavao jedno vrijeme u višoj medicinskoj školi, odlikovan je Krstom milosrđa i na kraju… zaboravljen.
– Poslije rata sam, nekako, shvatio da meni nigdje nema mjesta, valjda zato što sam uvijek govorio ono što mislim, što sam govorio istinu o svemu, pa i o dešavanjiam u ratu. Politika to ne oprašta – kaže dr Kerkez.
Tada mladi, ali već iskusni hirurg i postiplomac Beogradskog univerziteta, dr Milovan Kerkez svoj ratni put započinje, čim su na prostoru bivše Jugoslavije ispaljeni prvi meci. U avgustu 1991. kao dobrovoljac hirurg odlazi na lički front, u Udbinu, i tamo formira bolnicu sa ratnom hirurgijom.
Foto: Privatna arhiva
Ostaje tu do aprila 1992. godine kada odlazi na Kupres, opustošeni grad pun ljudskih i životinjskih leševa. Bio je tamo ne samo hirurg, nego i akušer, i psiholog, i mrtvozorik i to u nemogućim uslovima.
– U lijevom krilu devastiranog Doma zdravlja smo smjestili hirurgiju, u desnom je bila mrtvačnica. Tu su dovezli 53 tijela srpskih civila pobijenih za samo dva dana. Nijedan leš familija nije mogla prepoznati, toliko su bili izmasakrirani, bilo je odsječenih glava, iskopanih očiju, odsječenih ušiju i noseva – sjeća se dr Kerkez.
Kako struje u Kupresu nije bilo, hirurške instrumente su prvih dana sterilisali kuvanjem na šporetima na drva, a za osvjetljenje su koristili fenjere.
I kasnije, u Petrovačkoj bolnici, u bolnici u Drvaru, u Grahovu, Sanskom Mostu… dešavalo se svašta. Teško bi to stalo i u film, a kamoli u jednu skromnu novinarsku priču.
Dešavalo se da, kad je u operacionoj sali nestalo svega, skine sa sebe svoju hiruršku majicu, da bi je upotrijebio kao zavoj.
Dešavalo se da sluša vapaj ranjenika, da im spasi život, a da ih spasiti ne može, jer nema čime.
Dešavalo se da odbije naređenje za evakuaciju, samo da bi ostao bliže liniji fronta i ranjenicima.
Dešavalo se da na Petrovačkoj cesti gleda kako neprijateljska vojska granatira kolonu i ubija nemoćne izbjeglice i ranjenike.
Foto: Privatna arhiva
– Snage za brze intervencije su zahtijevale da se bombarduje kolona u kojoj su bili ranjenici i goloruki narod. Zahvaljujem jedinici HVO, koja nije granatirala kolonu i ubijala ranjenike i narod – ostalo je zapisano u Kerkezovom ratnom dnevniku.
A desilo se i to da mu prije dvije godine, kad je već odavno bio u penziji, zazvoni telefon i muški glas ga upita:
– Sjećate li se vi mene, doktore? Kad su mi pluća bila izrešetana, tamo, na ratištu, uspio sam samo da vas pitam: “Doktore, hoću li ikad vidjeti svoju djecu?” Evo me sada sa djecom i unucima, slavimo rođendan.
Dr Kerkez kaže da za samo jedan takav poziv, a mnogo ih je bilo, vrijedi živjeti. A ima i poruku za političare i za mlade ljude.
– Političarima poručujem: zaposlite ovu omladinu, umjesto da zveckate oružjem. Mladi ljudi treba da znaju da je rat najveće zlo koje ljudski um može da smisli, zlo koje nikad nikome ne treba da se ponovi – poručuje ratni hirurg.
Krvave košulje
Dr Kerkez je zahvalan svim ljekarima, medicinskim sestrama, tehničarima, vozačima saniteta, koji su se sa njim, u doba ubijanja, borili da spasavaju živote. Svi su oni, kaže, heroji, kojima treba podijeliti ordenje. Ipak, posebno je zahvalan svojoj supruzi Zori, koja je brinula o porodici i o njemu, dok je on dane i noći provodio po ratnim bolnicama.
– Koliko je ona samo mog krvavog veša oprala – kaže dr Kerkez.
Ovaj “ustaša” je moj!
Kada je operisao i liječio i ratne zarobljenike, dr Kerkez je doživljavao i da dođu naoružani borci, najčešće pripadnici Arkanove paravojske, i traže da im “preda ranjene ustaše” da se oni “obračunaju s njima”.
– Jednom sam, tako, bio sam u bolnici, noću. Stao sam pred tog nasilnika i bez pardona rekao: “Samo preko mene mrtvog! Ovaj je ustaša moj i ja za njega odgovoram, a tebi ako takav treba, idi na front pa sebi zarobi ustašu” – priča dr Kerkez.
-PRIČA DRUGA-
______________________________________________
ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
СВЈЕТОВНО ИМЕ ГОЈКО МРЂА
MИТРОПОЛИТ ДАБРОБОСАНСКИ
СВЈЕТОВНО ИМЕ ГОЈКО МРЂА
MИТРОПОЛИТ ДАБРОБОСАНСКИ
НЕДАВНО ПРОСЛАВИО 60 ГОДИНА МОНАШКОГ
И 40 ГОДИНА АРХИЈЕРЕЈСКОГ СЛУЖЕЊА
И 40 ГОДИНА АРХИЈЕРЕЈСКОГ СЛУЖЕЊА
______________________________________________
БИОГРАФИЈА
МИТРОПОЛИТ ДАБРОБОСАНСКИ
Dr h.c. НИКОЛАЈ МРЂА
Dr h.c. НИКОЛАЈ МРЂА
Рођен је 17. августа 1927. године у селу Смољани, заселак Крња Јела, код Босанског Петровца, од оца Милана и мајке Милице рођене Кубурић. На крштењу је добио име Гојко. Послије основне школе у родној Смољани и мале матуре у Смедеревској Паланци, уписује се у Богословију, најприје у Београду, а потом у Призрену, 1946. године. Током школовања одслужио је и двогодишњи војни рок од 1949. до 1951. године.
Монашки постриг примио је 1953. године у манастиру Копорину, од стране јеромонаха Кирила Врге. На монашењу је добио име Николај. Те исте године, 30. септембра, Епископ браничевски Хризостом рукоположио га је у чин јерођакона, а Патријарх српски Герман, 10. маја 1961. године, у чин јеромонаха.
Послије Богословије уписао се на Богословски факултет у Београду, 1953. године, који је завршио у редовном року. Желио је послије студија да настави усавршавање у Грчкој, али му тадашње власти нису издале пасош. Умјесто одласка у Грчку, Свети архијерејски синод га, 1957. године, поставља за суплента у Богословији Светог Саве у манастиру Раковици у Београду, и на тој дужности је остао до 1964. године. У међувремену је положио професорски испит 1963. године.
Године 1964. Свети архијерејски синод му повјерава обнављање Богословије у манастиру Крки. Доласком у манастир Крку вршио је дужност управника двогодишње Богословије, старјешине манастира и пароха манастирске парохије. Отварањем 1966. године петоразредне Богословије постављен је за њеног ректора.
На овој дужности је остао до 1973. године, када је изабран за аустралијско-новозеландског епископа. Хиротонисан је 8. септембра 1973. године, у Саборној цркви у Београду, руком Патријарха српског Германа. Дошавши у Аустралију организује епархијска тијела, доводи и рукополаже нове свештенике, оснива нове парохије, подиже и освећује нове цркве, купује земљу на којој ће оснивати црквене центре. На једном таквом земљишту подигао је манастир Светог Саве, конак и старачки дом. Основао је прво српско гробље у Аустралији. На Новом Зеланду оснива манастир Успења Пресвете Богородице; то је први православни манастир у историји Новог Зеланда.
Свети архијерејски сабор га је 1978. године изабрао за епископа далматинског. Поред својих епархијских дужности једно вријеме је вршио дужност ректора Богословије у манастиру Крки. У то вријеме, највише његовим залагањем, подигнута је нова зграда Богословије. Док је управљао Далматинском епархијом саграђено је седам нових цркава и шест црквених објеката. Покренуо је 1988. године часопис Истина. Администрирао је обновљеном Бихаћко-петровачком епархијом. За годину и по дана организовао је у потпуности епархију и предао је своме насљеднику епископу Хризостому.
На редовном засједању Светог архијерејског сабора 1992. године, епископ Николај је изабран за митрополита дабробосанског са сједиштем у Сарајеву. Епархију је преузео у вријеме избијања рата у Босни и Херцеговини. У том изузетно тешком времену стрпљиво ради на реализацији одлуке Светог архијерејског сабора из 1967. године, на отварању Духовне академије. Од власти Републике Српске добија за потребе школе објекте у Фочи. Тако је Духовна академија Св. Василија Острошког почела са радом 1994. године. У Духовној академији митрополит Николај вршио је дужност проректора и предавао је црквено пјевање. Такође, његовим залагањем у просторијама Академије је смјештена избјегла Богословија Св. Три Јерарха из манастира Крке, гдје је предавао Свето писмо Новог завјета и вршио дужност ректора. Послије обнављања Богословије у манастиру Крки, Богословија у Фочи је посвећена Св. Петру митрополиту сарајевском. Од 1997. године митрополит Николај предавао је Свето Писмо Новог Завјета на Музичкој академији Универзитета у Источном Сарајеву, гдје је уз његово свесрдно залагање основан Одсјек за црквену музику и појање и Камерни хор. У манастиру Добруну покренуо је епархијски лист Дабар и издавачку кућу.
Поред епархијских обавеза као и обавеза у поменутим школама, митрополит Николај налази времена и да пише. Аутор је и приређивач више дјела из области Светог писма Новог завјета, за потребе ученика богословије али и за ширу читалачку публику. Аутор је књига: Општи и посебни увод у Свето писмо Новога завета, Тумачење Јеванђеља по Матеју, Тумачење посланице Римљанима, Тумачење посланица I и II Коринћанима, Тумачење посланица Галатима и Ефесцима, Тумачење посланица I и II Солуњанима, Филипљанима и Колошанима, Тумачење посланице Јеврејима, Тумачење посланица I и II Тимотеју, Титу и Филимону, Господ Исус Христос као Цар у Старом и Новом Завету, Тумачење Саборних посланица (Јаковљеве, Прве и Друге Петрове). Избор из његовог богатог опуса бесједа, посланица и обраћања, као и аутобиографија, сабран је у шест књига у издању ИК Дабар: Беседе, Посланице, Говори и обраћања, Беседе II, Буђење вере, Животни пут – Аутобиографија.
Имајући у виду богословско-научни и просвјетни рад митрополита Николаја, Наставно-научно вијеће Богословског факултета у Београду додијелило му је титулу почасног доктора богословских наука. Диплома му је уручена 30. јуна 1999. године на Богословском факултету у Београду.
На приједлог Богословског факултета Светог Василија Острошког у Фочи, Универзитет у Источном Сарајеву је једногласно донио одлуку о додјељивању звања почасног доктора наука Митрополиту дабробосанском г. Николају. Ово високо звање уручено му је на свечаној академији Универзитета у Источном Сарајеву, 6. децембра 2007.
Носилац је више црквених и световних одликовања, међу којима су Орден Његоша првог степена (1993. године), Орден заставе Републике Српске са златним вијенцем (2010), те Орден Републике Српске на ленти (2012), којим га је одликовао Предсједник Републике Српске. Епархија милешевска одликовала га је Орденом Бијелог анђела првог степена (2011), Епархија банатска Орденом Светог Теодора вршачког, а свештенство Митрополије дабробосанске Златним орденом Светог Петра дабробосанског (2012), поводом двадесет година очинског старања и архипастирског управљања Митрополијом дабробосанском.
Свети архијерејски сабор одликовао га је 2006. године орденом Светог Саве првог степена за његов педесетогодишњи просветни рад и тридесетпетогодишње ревносно архијерејско служење у епархијама Аустралијско-новозеландској, Далматинској и Дабробосанској.
За вријеме од када се налази на катедри сарајевских митрополита у цијелости је обновљено 5 до темеља порушених храмова у посљедњем рату, те 12 спаљених и тешко оштећених, као и један број лакше оштећених цркава. Подигнуто је 26 нових храмова и реновирана зграда митрополије у Сарајеву. Рукоположио је 61 свештеника и свештеномонаха, те 13 ђакона и јерођакона. Један број свештеника је поставио на парохије у Федерацији Босне и Херцеговине, са жељом да се задржи преостали српски живаљ на тим просторима. Стрпљиво ради на занављању монашког кадра, оснивању нових манастира, као и објеката у манастиру Добруну. Један је од оснивача Међурелигијског вијећа Босне и Херцеговине.
Биографија преузета са сајта Митрополије Дабробосанске
______________________________________________
НЕКОЛИКО СЛИКА СА ЈУТАРЊЕ ЛИТУРГИЈЕ У СМОЉАНИ ,НА ИЛИНДАН 2011.ГОДИНЕ КАД ЈЕ ОБИЉЕЖЕНО 100 ГОДИНА СМОЉАНСКОГ ХРАМА ...
________________________________________________
________________________________________________
Хиротонија епископа Николаја (Мрђе)
Лета Господњег 1973, 8. септембра, у Саборној
цркви је одслужен свечани чин наречења, након чега је свечано бденије служио
новонаречени за епископа архимандрит Николај. Певао је Катедрални октет Саборне
цркве. Сутрадан је служена свечана Архијерејска Литургија, на којој је
хиротонисан епископ Николај за епископа аустралијскога. Након Литургије,
Патријарх Герман му је предао жезал, као символ троструке власти: служења, учења
и управљања. Епископ Николај је затим одржао своју прву архијерејску проповед и
поделио верницима нафору.
Шта је објавио сајт СПЦ у поводу његовог јубилеја:
-PRIČA PRVA-
______________________________________________
MIRKO LATINOVIĆ - PRIVREDNIK
VLASNIK KOMPANIJE "TREJDJUNIK" IZ MOSKVE
KUM I NAJVEĆI DONATOR CRKVE U SMOLJANI...
U SOČIJU TRENUTNO GRADI OLIMPIJSKI KOMPLEKS GDJE U NJEGOVOJ FIRMI RADI, ILI SU RADILI , DOSTA SMOLJANACA...
______________________________________________
 |
| Slika iz knjige "Crkva Svetog Proroka Ilije u Smoljani" B.Brankovića |
 |
| Slika iz knjige "Crkva Svetog Proroka Ilije u Smoljani" B.Brankovića |
______________________________________________________________________
SPOMEN PLOČA NA ULAZU U CRKVU U SMOLJANI
______________________________________________________________________
______________________________________________________________________
ЕVO ŠTA SU O NJEMU NEDAVNO NAPISALE BEOGRADSKE "VEČERNJE NOVOSTI"
______________________________________________________________________
Srbin gradio u Rusiji na minus 33
| 25. septembar 2013. 12:55 | Komentara: 0
Mirko Latinović, vlasnik kompanije „Trejdjunik“ iz Moskve gradi olimpijski kompleks u Sočiju, renovirao je Centralnu banku Rusije, podigao predivne hotele i naselja u Sibiru i na Krimu
Jedan od objekata koji je gradila firma Mirka Latinovića
Punih deset godina kompanija „Trejdjunik“. je renovirala Centralnu banku Rusije i njene filijale širom ove velike zemlje, dok su pored majstora i graditelja u depoima ispod zemlje ležale zlatne poluge prekrivene običnom ciradom. Taj posao bio je odraz poverenja koje Rusija pokazuje prema ovoj srpskoj firmi i njenim vlasnicima.
U Sočiju, gde su nekada bile ledine i deponije smeća, firma „Trejdjunik“ je izgradila poslovno naselje, a potom sportske hale i hotele, velike energetske objekte i infrasturkturu. Latinović nam objašnjava da su on, njegovi projektanti i radnici, na primer, u Sibiru, gradili biznis centar na minus 33 stepeni. Ploče su dovlačili iz Slovenije i Finske, a 150 ljudi je radilo na prostoru od 300 kvadrata i oblagalo zgradu kamenom.
- U Moskvi radim već 26 godine. Sredinom osamdesetih, kada sam bio zaposlen u državnom slovenačkom preduzeću iskoristio sam pravo i mogućnost koji su nam tada dati da osnujem privatnu firmu „Omeks“. Kada je došlo do sloma SSSR-a, nisam se uplašio, ostao sam u Moskvi. Moja poslovna iskustva iz SSSR-a i Rusije, gde sam doživeo raspad velike države i njenog sistema, perestrojku i glasnost, mali građanski rat, fazu oligahrizma i demokratije, su surova. Ta 1992. godina, kada sam i osnovao kompaniju „Trejdjunik“ bila je prekretnica i u mom životu. Način poslovanja po principu kliringa se preko noći ugasio i nastao je poslovni haos, jer kurs rublje više nije zavisio od države već od slobodnog tržišta. I zavisno kakav je kurs rublje bio, a kave su bile tvoje zalihe robe i materijala, mogao si preko noći da postaneš ili siromašak ili bogataš. Premijer Hazbulatov je, na primer, za noć spustio kurs dolara, tako da je nastao veliki bankrot. Mnogi biznismeni su u očajanju izvršili samoubista. A mi stranci smo sve svoje poslove plaćali duplo. Kako se i Jugoslavija raspadala, naši papiri, čak ni tablice na automobilima nisu važili, pa smo nosili nemačke, francuske, a ja engleske – seća se tog vremena Mirko Latinović.
Posle velikog bankrota stigao je „crni petak“ 1994. godine, kada je predsednik Centralne banke Viktor Gerašim Vladimirovič žrtvovan od strane države, koja je, da bi se uveo red na finansijskom tržištu Rusije, zabranila tog dana rad malim privatnim bankama i štedionicama. Vladimirovič se kao stručnjak brzo oporavio, prešao u jednu američko-austrijsku banku, pa ponovo se ponovo vratio na čelo Centralne banke Rusije.
- Kad je Viktor Gerašim Vladimirovič odlazio posle prvog mandata, pozvao me na vino i preda mnom cepao neke poslovne papire, govoreći: „Možda će mi ovaj papir spasiti život, a možda će mi uzeti glavu. Šta da radim sa njim?’ Bio je duhovit i odvažan čovek. I njegov otacVladimir je bio ugledni bankar, predsednik Međunarodne komisije za spor između Italije i Jugoslavije oko Trsta. Viktor mi je rekao da smo Trst izgubili jer nismo mudri: „Vi Srbi ne umete da vodite politiku. Najbolji ste kada ćutite. Pošto ste diskutovali, izgubili ste Trst“.
OGROMNO GRADILIŠTE- RUSIJA je velika i u njoj se stalno nešto veliko gradi. Imamo u planu izgradnju novog lanca modernih ruskih hotela u gradovima sa više od milion žitelja. Radićemo po principu brze suve gradnje hotele koji će ličiti na poslovne centre, kako bi pružili solidan konfor biznismenima. Istovremeno krećemo u planiranje serije velikih „autogrilova“ po Rusiji. To su centri za točenje goriva, servisiranje, ali i za kupovinu, odmor i razonodu, koji će biti smešteni na svakih 20 kilometara velikih drumova u Rusiji. U takoj velikoj zemlji posao sam dolazi, možda ćemo jednog dana raditi i mostove na graničnim prelazima Rusije prema Finskoj, Kini, Ukrajini i drugim zemljama – govori Mirko Latinović.
Zahvaljujući kvalitetnim radu, Latinović je dobio posao da renovira zapuštenu zgradu direkcije Centralne banke Rusije. Pored rekonstrukcije fasade i enterijera u zgradu Centralna banke Rusije u Moskvi, njegovafirma je ugradila kompletnu elektronsku opremu, sistem zaštite, video nadzor, kaveze za zaštitu od prisluškivanja i prostorije za radnike obezbeđenja. Kompanija „Trejdjunik“ je angažovalaoko hiljadu ljudi iz bivše Jugoslavije, koje je tadašnji KGB lično proveravao.
Kako je Centralna banka u Barnau urađena, kompanija je dobila prvu nagradu Altanjskog regiona za građevinarstvo. Kada smo ovog poslovnog čoveka iz Moskve upitali, nije li mnogo za jednog graditelja da godišnje u Rusiji gradi deset najkvalitetnijih objekata, uvek skromni Mirko Latinović nam je filozofski odgovorio:
- Važno je da čovek ima dve ruke i dve noge. To su mu jedini oslonci u životu. A mi sada imamo četiri velika projekta koji klackaju onoliko koliko ih čvrsto držite!
Mirko Latinović je iz rodnog Potkozarja u vreme stare Jugoslavije otišao na rad u Sloveniju, a odatle u privredno predstavništvo u SSSR. Latinović je u Moskvi 1992. osnovao projektantsku i građevinsku kompaniju „Trejdjunik“, koja danas ima filijale u Srbiji, Crnoj Gori, Švajcarskoj, Španiji i Italiji. Za kompaniju „Trejdjunik“ se može reći da je prava porodična firma. Mirko je sa braćom Bogdanom, Radetom, i suprugom Olgom gradio velelepna zdanja tržnih centara u Mosvki i celoj Rusiji, od fabrike Ikea do salona poznatih svetskih proizvođača automobila. Holding "Tredjunik" je izgradio tržne i turističke centre u Sibiru, na Krimu, u Bečićima, Budvi, Beogradu i Inđiji. U španskoj Marbelji je izgradio eksluzivni kompleks za odmor evrospkih zvezda.
Njegova braća Bogdan i Rade Latinović vode filijalu porodične kompanije u Crnoj Gori. U posao se uključuju i Latzinovićeva deca, sin i ćerka, koji su diplomirali u Londonu. Njihov moto je da je porodica stub svakog čoveka.
Za dela porodice i firme Mirka Latinovića koja su u Moskvi, Londonu, Parizu, Podgorici i Madridu dobili sjajna svetska priznanja. Holding "Tredjunik" je uvršćen na listu najboljih graditelja na Starom kontinentu.
______________________________________________________________________
A LIST "KURIR" GA JE PROŠLE GODINE UVRSTIO MEĐU DESET NAJBOGATIJIH SRBA U DIJASPORI
______________________________________________________________________
Ovo su najuspešniji Srbi u svetu!
.
BEOGRAD - ZBOG NJIH SRBIJU POŠTUJU
Dok su tokom devedesetih godina prošlog veka političari uglavnom brukali Srbijuna svakom koraku, zahvaljujući preduzetnicima, genijalnim naučnicima, glumcima, rediteljima i muzičarima, o sportistima da i ne govorimo, naša zemlja uspela je, bar delimično, da spere ljagu sa svog imena.
I dok je žig prošlih vremena i dalje primetan, najčešće u holivudskim filmovima, gde su Srbi po pravilu loši momci, ovi ljudi se i dalje svojski trude da Srbiju prikažu u pravom svetlu. Njihove fotografije su na naslovnicama svetskih magazina, uvaženi su članovi naučnih organizacija, drže rudnike dijamanata, vode svetske firme...
Bogatstvo Ričarda Milanovića procenjuje se na 80 milijardi dolara. Jedan je od najbogatijih ljudi u Americi, a indijanski je poglavica. Sin je Srbina i Indijanke i vlasnik 400 hotela i kazina.
Prave prvi privatni grad
Američki biznismeni, patriote i dobrotvori Mira i Slobodan Pavlović iz Čikaga godinama se trude da ostvare svoj san i završe izgradnju Slobomira - prvog privatnog grada na Balkanu, koji se nalazi u blizini Bijeljine. Do sada su izgradili most na Drini između Bogatića i Bijeljine, ali i banku, radio, TV stanicu i univerzitet. Slobodan za Kurir otkriva u šta planira da ulaže.
- Sledeće godine nameravamo da okončamo prvu fazu izgradnje akva-parka sa geotermalnom vodom, koja će grejati čitav grad. Planiramo da u okviru izgradnje Slobomira zaposlimo 48.000 ljudi. Tajna mog uspeha je to što volim ono što radim - kaže Pavlović. Ističe da mu je cilj da ljudima omogući zaposlenje u domovini.
- Ljudi masovno napuštaju zemlju, a naš cilj je da im pružimo mogućnost da se zaposle ovde, da vole svoj posao i da budu zadovoljni primanjima. To je san mene i moje supruge, koji ćemo, nadam se, i ostvariti - kaže za Kurir Pavlović.
Milan Mandarić jedan je od najuspešnijih poslovnih ljudi u SAD i Velikoj Britaniji. Pored toga što je vlasnik fabrike elektronskih čipova u Kaliforniji i član uprave nekoliko banaka, vlasnik je engleskog fudbalskog kluba Lester. Pre osam godina kupio je i Portsmut i uveo ga u prvu ligu. Planirao je da kupi FK Crvena zvezda i FK Vojvodina, ali odustao je od te ideje jer „u Srbiji ne postoje normalni uslovi za biznis“.
Najuspešniji srpski par
Madlena i Filip Cepter žive u Monaku i, prema svetskim istraživanjima, najuspešniji su srpski par u Evropi. Imperija posuđa „Cepter“ prostire se na čak pet kontinenata, broji više od sto filijala i zapošljava oko 120.000 ljudi. „Cepter grup“ je među najuspešnijim svetskim poslovnim sistemima, sa godišnjim prometom od preko milijardu američkih dolara i više od 600 miliona prodatih proizvoda.
Vitez od Australije
Vaso Despotović, osnivač kompanije „Beogrup“ i ktitor bogoslovije u Sidneju, suvlasnik je australijske banke i kineskog proizvođača elitne sportske opreme „Anta“. Pre dve godine od Elizabete Druge dobio je orden australijskog viteškog reda za zasluge u razvoju srpske zajednice u Australiji.
- U beogradskom preduzeću „Jugoeksport“ radio sam kao vodeći projektant programer 1987. godine. Tada sam u novinama pročitao oglas da Australija traži programere. Malo iz radoznalosti, a malo više iz ekonomskih razloga, odlučio sam da konkurišem. Dobio sam vizu i tako je počelo. Ubrzo sam dobio posao na poslovima programiranja u novinskoj kompaniji Australijen asošijejted pres (AAP), gde sam radio pet godina, sve do osnivanja svog biznisa - otkriva svoje početke za Kurir vitez Despotović.
Srpkinja porno-oskarovka
Jedna od trenutno najpopularnijih porno-glumica na svetu naše je gore list. Zove se Džesika Stojadinović, a poznatija je pod umetničkim imenom Stoja Dol. Ova talentovana Srpkinja dobitnica je dva porno-Oskara, za najbolju grupnu scenu s devojkama i za najbolju novu glumicu. Njeni baba i deda su se nakon Drugog svetskog rata doselili u Ameriku, gde je Stoja i rođena. Bila je u vezi s kontroverznim rokerom Merilinom Mensonom.
Najbogatija Srpkinja prodaje gas
Rebeka Mekdonald rođena je kao Ubavka Mitić i verovatno je najbogatija Srpkinja u svetu. Ekskluzivni je distributer gasa za celu Kanadu, a njena firma vredi više od dve milijarde dolara.
- Sa 22 godine stigla sam u Kanadu i tada nisam govorila engleski jezik. Prekretnica je bila udaja za Pirsona Mekdonalda. To prezime mi je pomoglo u karijeri, jer je mnogo teže uspeti kao Mitić nego kao Mekdonald - rekla je Mitićeva.
Njena kompanija ‘’Džast enerdži’’ snabdeva gasom i strujom više od milion potrošača širom Kanade i Amerike.
Filip Cepter
- imperija mu se prostire na pet kontinenata
- zapošljava 120.000 ljudi
- godišnji promet preko milijardu dolara
Jedna od trenutno najpopularnijih porno-glumica na svetu naše je gore list. Zove se Džesika Stojadinović, a poznatija je pod umetničkim imenom Stoja Dol. Ova talentovana Srpkinja dobitnica je dva porno-Oskara, za najbolju grupnu scenu s devojkama i za najbolju novu glumicu. Njeni baba i deda su se nakon Drugog svetskog rata doselili u Ameriku, gde je Stoja i rođena. Bila je u vezi s kontroverznim rokerom Merilinom Mensonom.
Najbogatija Srpkinja prodaje gas
Rebeka Mekdonald rođena je kao Ubavka Mitić i verovatno je najbogatija Srpkinja u svetu. Ekskluzivni je distributer gasa za celu Kanadu, a njena firma vredi više od dve milijarde dolara.
- Sa 22 godine stigla sam u Kanadu i tada nisam govorila engleski jezik. Prekretnica je bila udaja za Pirsona Mekdonalda. To prezime mi je pomoglo u karijeri, jer je mnogo teže uspeti kao Mitić nego kao Mekdonald - rekla je Mitićeva.
Njena kompanija ‘’Džast enerdži’’ snabdeva gasom i strujom više od milion potrošača širom Kanade i Amerike.
Filip Cepter
- imperija mu se prostire na pet kontinenata
- zapošljava 120.000 ljudi
- godišnji promet preko milijardu dolara
Najbogatiji
1. Filip i Madlena Cepter, biznismeni iz Monaka
2. Rebeka Mekdonald, poslovna žena iz Kanade
3. Milan Mandarić, bankar iz Velike Britanije
4. Boris Vukobrat, biznismen iz Pariza
5. Slobodan Pavlović, biznismen iz SAD
6. Mirko Latinović, građevinar iz Rusije
7. Vaso Despotović, biznismen i vitez iz Australije
8. Dušan Vasiljević, najveći vinogradar Južne Afrike, proizvodi grožđe na 100.000 hektara
9. Đorđe Jerić, vlasnik čuvene kule Skajlon, turističke atrakcije na Nijagarinim vodopadima u Kanadi, hotela „Holidej in“ i „Kaskade“ i brojnih restorana
Najbolji u kulturi, filmu i nauci
1. Rade Šerbedžija, jedan od retkih glumaca koji je uspeo u Holivudu
2. Miodrag Stojković, genetičar koji je uspeo da klonira ljudske matične ćelije u medicinske svrhe
3. Borko Đorđević, jedan od najcenjenijih plastičnih hirurga, u emisiji „Holivudski noževi“ izabrali ga među 10 najboljih na svetu
4. Bogdan Maglić, nuklearni fizičar
5. Dejan Ilić, pronalazač i biznismen iz Nemačke
6. Stoja Dol, jedna od najpopularnijih porno-glumica u Americi
______________________________________________________________________
ЕVO LINKOVA ZA JOŠ PAR PRIČA O MIRKU LATINOVIĆU IZ DOMAĆE ŠTAMPE
______________________________________________________________________
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Dijaspora-ne-veruje-matici.lt.html
http://www.nadlanu.com/pocetna/Zicarom-na-kupanje.a-46020.43.html
Šta reći, riječi su suvišne. Djela su pokazala veličinu ovih ljudi. Baš sam ponosna na njih. Svaka čast Slavko samo nastavi, sve pohvale za tebe i tvoj trud.
ОдговориИзбриши