СМОЉАНЦИ
СТИПЕНДИСТИ СПД „ПРИВРЕДНИК“ ИЗМЕЂУ ДВА РАТА
________________________________________________________
Српско привредно друштво ”Привредник” основано је 23. септембра 1897. године у Загребу као једна од најзначајнијих привредно-просвјетних институција српског народа на иницијативу хуманисте и добротвора, велетрговца и родољуба Владимира Матијевића из Горњег Будачког на Кордуну. Након што је основана Српска банка такођер са средиштем у Загребу (1895. године) и Савез српских земљорадничких задруга (у оквиру којег је првих осам година ”Привредник” дјеловао, да би се 1903. године, кад су се послови развили, Друштво осамосталило) реализира се Матијевићева идеја о стварању удружења које ће организирано радити на проналажењу и подизању, збрињавању и образовању надарене дјеце из сиромашних породица из Далмације, Лике, Кордуна, Баније, Славоније, Босне, Херцеговине, Војводине, како би се та дјеца стручно оспособила за разне занате и трговину, и како би им се помогло да касније отворе своје самосталне радње и тако постану носиоцима оживљавања привреде као основног предувјета за културни и друштвени препород свога народа.
________________________________________________________
Међу 31775 питомаца из углавном сиромашних српских крајева које СПД ПРИВРЕДНИК ишколовало под геслом РАД-ШТЕДЊА- ЧЕСТИТОСТ у периду 1897-1941.година, кад је престало са радом, био је велики број из Петровца и околине.Ово су питомци из Смољане, Крње Јеле и Капљува из регистра Привредника са годином одласка на школовање, именом скрбника, повјереника и мајстора код кога су изучавали занат:
СМОЉАНА:
КРЊА ЈЕЛА:
КАПЉУВ:
Важна у раду СПД ПРИВРЕДНИК су били повјереници у мјестима- најчешће учитељи и свештеници, који су одабирали ученике и водили бригу о њима до завршетка њиховог школовања и првог самосталног запослења.
Њихов задатак није био лак, било је неразумијевање средине за њихов рад, отпора код саме дјеце, која су се нерадо одвајала од родитеља, а било је и отпора власти. Повјереници у градовима и већим мјестима, у којима су се школовали питомци, помагали су одгојно, штитили интересе и бринули о питомцима. Једном мјесечно одржавали су састанке с питомцима, на којима су разматрали питања из живота и рада питомца, организиране су приредбе, предавања и прославе, набављане су и размјењиване књиге.
Међу овдје пописаним повјереницима су учитељи КАТОВИЋ НИНЕ (У званичним документима стоји "НИНО" али су то Смољанци окренули на своје),ТОШИЋ РАДИША И РИБАРИЋ ДАНИЛО које сам већ поменуо у причи о учитељима у основној школи у Смољани, па то само потврђује године у којима су радили у Смољани.
Свештеник (прото НИКОДИМ НОВАКОВИЋ) је исто тако познат а желим посебно да напоменем једног пописаног свештеника који се помиње чак код четворице питомаца (а један од њих је и Гојко Мрђа - Миланов, каснији владика Николај) ПЕТРОВИЋ И. БРАНКО за кога стоји да је био парох Смољански 1940.године.
За њега раније нисам чуо, а занимљиво да га у својој књизи "ЦРКВА СВЕТОГ ПРОРОКА ИЛИЈЕ У СМОЉАНИ" не спомиње ни Бошко М. Бранковић аутор књиге. У књизи стоји да је од 1927.године послије преласка администратора парохије Вукосава Милановића у Кулен Вакуф парохију као администратор задужио Душан Новаковић - син свештеника Никодима Новаковића који је администратор парохије био до почетка рата , до краја 1941.године када је заједно са оцем отишао у избјеглиштво у Србију.
Зато мислим да сам у овом истраживању пронашао још једног свештеника који је служио у Смољани и који се не помиње у неким другим документима.
Да кажем још нешто о Привреднику, његов рад је прекинут за вријеме 1.свјетског рата да би поново наставио у Краљевини СХС и Краљевини Југославији и радио све до 1941.године када су усташе забраниле његов рад уништиле и узурпирале његову имовину и побиле доста активиста друштва.
Комунисти послије рата нису видјеле смисао у његовом обнављању јер је школовање било бесплатно, па су национализовали његову цјелокупну имовину која није била мала, захваљујући бројним донаторима и добротворима који су поклањали и завјештавали своју имовину друштву.
Друштво је поново обновљено у Загребу 1993.године захваљујући групи храбрих ентузијаста, и у тешким условима ради и данас у Загребу и цијелој Хрватској, стипендирајући из скромним стипендијама надарену Српску дјецу, средњошколце и студенте и борећи се да поврати некадашњу имовину.
Да се на крају захвалим Војиславу Латиновићу, познатијем као Војину Швабином , који ме је својом причом о његовом оцу Николи Латиновићу- Шваби , који је био благајник Привредника (ишао на обуку за то у Загреб) и брату Душану који је ако стипендиста Привредника завршио трговачки занат код трговца у Суботици Куртеш Милоша и радио у Београду као трговац на Теразијама у мушкој конфекцији, и рат провео у Београду да би по ослобођењу Београда 1944.године ступио у III.Крајишку бригаду и погинуо на пробоју Сремског фронта , навео на ово истраживање и проналазак још нечег из историје Смољане и Смољанаца.
СМОЉАНЦИ
СТИПЕНДИСТИ СПД „ПРИВРЕДНИК“ ИЗМЕЂУ ДВА РАТА
________________________________________________________
Српско привредно друштво ”Привредник” основано је 23. септембра 1897. године у Загребу као једна од најзначајнијих привредно-просвјетних институција српског народа на иницијативу хуманисте и добротвора, велетрговца и родољуба Владимира Матијевића из Горњег Будачког на Кордуну. Након што је основана Српска банка такођер са средиштем у Загребу (1895. године) и Савез српских земљорадничких задруга (у оквиру којег је првих осам година ”Привредник” дјеловао, да би се 1903. године, кад су се послови развили, Друштво осамосталило) реализира се Матијевићева идеја о стварању удружења које ће организирано радити на проналажењу и подизању, збрињавању и образовању надарене дјеце из сиромашних породица из Далмације, Лике, Кордуна, Баније, Славоније, Босне, Херцеговине, Војводине, како би се та дјеца стручно оспособила за разне занате и трговину, и како би им се помогло да касније отворе своје самосталне радње и тако постану носиоцима оживљавања привреде као основног предувјета за културни и друштвени препород свога народа.
________________________________________________________
Међу 31775 питомаца из углавном сиромашних српских крајева које СПД ПРИВРЕДНИК ишколовало под геслом РАД-ШТЕДЊА- ЧЕСТИТОСТ у периду 1897-1941.година, кад је престало са радом, био је велики број из Петровца и околине.Ово су питомци из Смољане, Крње Јеле и Капљува из регистра Привредника са годином одласка на школовање, именом скрбника, повјереника и мајстора код кога су изучавали занат:
СМОЉАНА:
КРЊА ЈЕЛА:
КАПЉУВ:
Важна у раду СПД ПРИВРЕДНИК су били повјереници у мјестима- најчешће учитељи и свештеници, који су одабирали ученике и водили бригу о њима до завршетка њиховог школовања и првог самосталног запослења.
Њихов задатак није био лак, било је неразумијевање средине за њихов рад, отпора код саме дјеце, која су се нерадо одвајала од родитеља, а било је и отпора власти. Повјереници у градовима и већим мјестима, у којима су се школовали питомци, помагали су одгојно, штитили интересе и бринули о питомцима. Једном мјесечно одржавали су састанке с питомцима, на којима су разматрали питања из живота и рада питомца, организиране су приредбе, предавања и прославе, набављане су и размјењиване књиге.
Међу овдје пописаним повјереницима су учитељи КАТОВИЋ НИНЕ (У званичним документима стоји "НИНО" али су то Смољанци окренули на своје),ТОШИЋ РАДИША И РИБАРИЋ ДАНИЛО које сам већ поменуо у причи о учитељима у основној школи у Смољани, па то само потврђује године у којима су радили у Смољани.
Свештеник (прото НИКОДИМ НОВАКОВИЋ) је исто тако познат а желим посебно да напоменем једног пописаног свештеника који се помиње чак код четворице питомаца (а један од њих је и Гојко Мрђа - Миланов, каснији владика Николај) ПЕТРОВИЋ И. БРАНКО за кога стоји да је био парох Смољански 1940.године.
За њега раније нисам чуо, а занимљиво да га у својој књизи "ЦРКВА СВЕТОГ ПРОРОКА ИЛИЈЕ У СМОЉАНИ" не спомиње ни Бошко М. Бранковић аутор књиге. У књизи стоји да је од 1927.године послије преласка администратора парохије Вукосава Милановића у Кулен Вакуф парохију као администратор задужио Душан Новаковић - син свештеника Никодима Новаковића који је администратор парохије био до почетка рата , до краја 1941.године када је заједно са оцем отишао у избјеглиштво у Србију.
Зато мислим да сам у овом истраживању пронашао још једног свештеника који је служио у Смољани и који се не помиње у неким другим документима.
Да кажем још нешто о Привреднику, његов рад је прекинут за вријеме 1.свјетског рата да би поново наставио у Краљевини СХС и Краљевини Југославији и радио све до 1941.године када су усташе забраниле његов рад уништиле и узурпирале његову имовину и побиле доста активиста друштва.
Комунисти послије рата нису видјеле смисао у његовом обнављању јер је школовање било бесплатно, па су национализовали његову цјелокупну имовину која није била мала, захваљујући бројним донаторима и добротворима који су поклањали и завјештавали своју имовину друштву.
Друштво је поново обновљено у Загребу 1993.године захваљујући групи храбрих ентузијаста, и у тешким условима ради и данас у Загребу и цијелој Хрватској, стипендирајући из скромним стипендијама надарену Српску дјецу, средњошколце и студенте и борећи се да поврати некадашњу имовину.
Да се на крају захвалим Војиславу Латиновићу, познатијем као Војину Швабином , који ме је својом причом о његовом оцу Николи Латиновићу- Шваби , који је био благајник Привредника (ишао на обуку за то у Загреб) и брату Душану који је ако стипендиста Привредника завршио трговачки занат код трговца у Суботици Куртеш Милоша и радио у Београду као трговац на Теразијама у мушкој конфекцији, и рат провео у Београду да би по ослобођењу Београда 1944.године ступио у III.Крајишку бригаду и погинуо на пробоју Сремског фронта , навео на ово истраживање и проналазак још нечег из историје Смољане и Смољанаца.
