ПОД ГРМЕЧОМ

ПОД ГРМЕЧОМ

Прегледајући  старе бројеве листа „Отаџбина“ које је у Бањалуци покренуо 1907.године наш народни трибун и борац за слободу Петар Кочић случајно ми у броју 20 од исте године ,пажњу привуче наслов текста у дну насловне стране „Под Грмечом“.

Кад прочитах, а оно спомиње се ни мање ни више него Смољана.

Па ,ево га и за широке народне масе да га прочитају јер невјерујем да га је пуно људи имало прилике прочитати:

М.Горски

ПОД ГРМЕЧОМ

Бијаше мало попасно доба,кад се ја и друг Арсо упутисмо према подножју Грмеч планине.Небо ко око плавојкино...
Корачамо путем обраслим травом,те би реко,да овуд  ријетко ступа људска нога.Поред пута шумарци,врела и чувена смољанска леденица,у којој је љети студена ,а зими врло блага температура и помоћу које жилави и вижласти Јефтан Блажићев заслужи по коју оку соли гонећи у варош лед,било дебелој хотелијерки Лајтнерици,било газда-Ћири или Шпири.

Ево нас већ на Огумачи,тој зеленој и дивној висоравни.Поред нас Грмеч,тамо Осјеченица,а онамо се види врх Црвљивице звани Оштрељ.

„Ђе се Грмеч небу диже,

„Ђе свирала тужно свири,

„Јагода се о врат ниже,

„Нек ми се ондје душа смири“

Дивне су наше планине! О миле,несрећне наше планине.

Заиста ако игдје на овој капи има одмора трудном и напаћеном тијелу,има га у овој дрхтавој,азуром окупаној тишини,-ђе се и најуморенији и најнапаћенији дух може смирити и одахнути...

О миле,несрећне наше планине !

Наоколо тишина.Здрави,чисти и свјежи горски ваздух струји,зуји,звучи и звижди с горским хладним вјетром.Горско лишће зашушти,заталаса се и опет тишина...Тамо недалеко чује се ударац сикире,звиждук локомотиве и тихо шапутање радника...Поносне,вите јеле и оморике падају под ударцима радничких сикира.Уништи их и исијече швапско шумско друштво: Otto Steinbeiss.

Тамо,гдје су у нашим шумама била хајдучка заклоништа,сад су читаве насеобине Шваба,Мађара,Словенаца,Чеха и других нација-и све је то похрлило ,да нађе заклона животној егзистенцији у гудурама наших,милих,несрећних шума.;тамо гдје је испод танке јеле монотоно,њежно и са пуно осјећаја одјекивао звук са гуслареве струне,сад се чује звиждук пиштаљке швапског кондуктера;тамо,гдје је по испјеваној гусларској пјесми одисало одушевљење и чули се узвици:“Алал му млијеко материно,зор ли их исијече!“ чује се сад кратко,кобно кондуктерево:“Ansteigen,bite! Улазит,просим!“ Тамо,гдје су негда била пландовања блага,гдје је весели горштак уз дипле или свиралу извађао оне бајне,тајанствене звуке и јецао с њима з својом драганом,чује се сад,како каква Пепика или Францика тепа малишану:“Mein lieber Karl!  Pa-pa!“

Тамо-тамо је већ нестало свега.

Наше шуме оголише и оронуше.Падоше високе јеле  и крошњате букве,а оста само пустош...гола пустош !

О миле ,несрећне наше планине !

Последњи зраци сунчани позлаћиваху врхове оголелих шума и одсјајиваху на исјеченим пропланцима ,кад се ја и Арсо упутисмо натраг.

Над селом падаше сумрак.Са свијух страна допире жагор и сеоска вика .

Наоколо ливада,свуда зеленило,те распршене сеоске ,оронуле кућице изгледају у том природном зеленилу као мала ,разбацана острва на морској пучини...Чује се блејање оваца рика говеда,затим пјесма купилица ,пјесма пуна слатке чежње- све се слијева у једну велику тужну пјесму...,а врхови наших милих гора стоје мртво,пусто,и над њима се лелуја густа магла и тмурни облаци.Одјекну и црквено звоно с дрвеног торња,звуци проломише ваздух,зајецаше,а ђениј земље јави се у болним грудима и запјева пјесму миле отаџбине...

О миле,несрећне наше планине !

Загреб 1907.

Уз неколико слика Леденице и терена куда су прошли јунаци наше приче ,видјесмо да се спомиље извјесни Јефто Блажићев и вађење леда из Леденице као вид неке зараде Смољанаца још од давних дана.

Јефто и Блаже су Мрђе ,скоро сигурно а по неким подацима које имам били су браћа са надимцима Јежић и Блажић.

А можда је Блажић имао и сина Јефту који је један од ликова  наше приче.

Можда нам се јави неко од њихових потомака да разријешимо енигму...