СПОМИЊАЊЕ ЦРКВЕ У СМОЉАНИ ПРИЈЕ 260 ГОДИНА

СПОМИЊАЊЕ ЦРКВЕ У СМОЉАНИ ПРИЈЕ 260 ГОДИНА

Прошле 2011.године, на Илиндан, обиљежили смо 100 година цркве у Смољани.
Уз двојицу Владика (домаћег, Митрополита Николаја –рођеног у Смољани и Хризостома Бихаћко –Петровачког )  све би обиљежено и оpганизовано –како већ ваља и требује .

Мада, кад се погледа са стране ,100 година  и није некa старост цркве.

Зато би можда било боље рећи „ове цркве“ ,јер се за ову данашњу цркву зна тачно да је стара 100 година, и у „Првом шематизму епархије Бихаћко -Петровачке“ се каже да је ова данашња направљена 1911.године ,а да је постојала црква од 1887.године(што би ове године било 125 година „те“ цркве ,па ће тим поводом ускоро бити штампана монографија цркве).

Е сад имамо доказ да је постојала и раније…
И то пуно раније...

По причама старијих ,и оним преношеним с кољена на кољено ,говори се о градњи ове цркве ,па како се то нешто није баш дало.
Прича се како се срушио зид при зидању и како је са зида пао извјесни Мрђа Вид .

За то је везана анегдота, да је са собом на зиду имао џаку у којој је носио „шкаљу“ (ситни камен који је стављан у рупе између већег камења приликом зидања ), и да је послије пада са прилично високог зида у камење, питао :“Ђе ми је жака ?“ (ваљда је имао говорну ману).
Ово се касније преносило генерацијама и као ревност радника Смољанца који се брине о својим средствима за рад и при таквој незгоди…

Углавном, Вид је преживио пад (тврда смољанска глава),једино што је послије тога остао глув, па доби надимак Глуви Вид…

А прије тога, тврде стари Смољанци, била је црква у гробљу ,десно од цркве и како кажу –била је дрвена.
Можда је то баш та црква која се спомиње у овом документу, али о њему ћемо још мало касније.

И прије овог гробља поред цркве , било је гробље изнад извора Сјеровац ,мада данас нема трагова споменика (вјероватно су зарасли у земљу).
 И за ово  се исто памти једна анегдота о сахрани једног оновременог Смољанца и да ,док су га сахрањивали на том гробљу , иза њих преко Увале ишла његова снаја и бугарила :„Јесте ли га утрапили“  -што народ повезује да је извјесни покојник био пријеке нарави и „врлетан“, па није баш био омиљен код осталих укућана…

Још ми је причо Никола Мрђа да је он слушао од старијих, да се прије цркве на овом садашњем мјесту( или већ ту негдје поред ),Богу молило у кући, или појети Милића Мрђе у Мрђама .
Ово би ,с обзиром на распоред становништва тог времена, било и логично јер је на том подручју Мрђа било сконцентрисано већина становништва и гробље је било у непосредној близини.

Реално гледајући, ако знамо да је ово наше,данашње становништво,доселило овамо почетком 18.вијека (Рађеновић каже за неке породице да су ту више од 200 година , то његово „пребројавање“ је било негдје око 1920.године,изгледа нереално да је народ тамо живио без цркве више од 150 година).
 До овог мог податка о старости цркве сам дошао случајно читајући нешто из једног старог листа „Развитак“ кога је у Бањалуци 1910.године покренуо Петар Кочић,у циљу ширења културе у тада прилично културно заосталој Врбаској бановини.

И тамо нађем текст једног истакнутог историчара оног времена Владислава Скарића,дописног члана Српске Краљевске академије и директора Земаљског музеја у Сарајеву.

Њега сам прије већ „познавао“ јер сам из „Гласника земаљског музеја“ прочитао његова дјело „Поријекло православног народа сјеверозападне Босне“ гдје је он покушао да преко назива неких топонима да повеже народ који се доселио овамо са њиховом постојбином у Херцеговини и старој Црној Гори тако да ме је овај његов текст прилично заинтересовао.

Скарићев текст је о Митрополиту Гаврилу Михићу ,једној прилично контроверзној личности тог времена, који је био митрополит Дабробосански 1740-1752.

А тај митрополит Митрополије у Сарајеву којој су припадали и ови наши крајеви ( до 1900.кад је основана Бањалучка-Бихаћка митрополија ) био је прилично интересантан ,али нажалост не по његовом служењу Богу и вјерном народу,него његовим прилично скандалозним понашањем .
Од његовог презимена ,за које Скарић наводи да је Михајловић(са опаском да се владика често зове и Михић и Миховић) а негдје сам нашао и Микић ,па до тога да ли је он био тај који је послије смјене са трона Митрополије чак једно кратко вријеме прије своје изненадне смрти био и Патријарх Пећки ,тада врховни поглавар Српске цркве. 
Колико је то тачно и дали се ради о истом човјеку (било је неких више Гаврила у том времену на Пећком престолу, а већ смо рекли да је презиме било упитно) нећемо сад расправљати.

У сваком случају његово дјеловање ,ма какво било,као Митрополита у Сарајеву није упитно ,а Скарић о томе каже :

„О његовом епископском дјеловању знамо врло мало.Спомиње га свештеник гатачкијех Домрка Вид Гојковић,како је од њега запопљен 6 октобра 1751. При свршетку исте године 8 декембра, био је митрополит Гаврило у манастиру Гомионица и ту је оставио антиминс за цркву у далматинском селу Голубићу. Његових антиминса има једанаест по босанскијем црквама и у архиву сарајевске консисторије.Године 1746 маја 8 осветио је антиминс за цркву у Липљу ; 22 фебруара 1749 у Бањици (Доње Ратково), 18 априла исте године у Хашанима и опет у тој години у Церовици; 24 јула 1751 у Смољани , и још два ове године који се сада налазе у сарајевској консисторији ; 1752 у Гаљиповцима , Бабићима (код Варцара) и у Српској Мравици ; антиминс у Глоговцу (код Варцара) нема датума.

 Шта рећи на крају -чињенице су релеватне и Петар Кочић као издавач новина у којима је објављено то ,и срећом сачуване новине да се то може провјерити и писац Владислав Скарић ,позната личност тог времена кад је ово написао и каснијег .

Смољана се помиње,тачније антиминс за цркву у Смољни, а антиминс би требо бити доказ да је заиста постојала црква.(  АНТИМИНС- буквалан превод значи УМЈЕСТО ПРЕСТОЛА. Ниједна света литургија се не може служити без АНТИМИНСА. Њега даје епископ или митрополит обично на освећењу цркве да би се у тој цркви могла служити служба. Он стоји у олтару на светом престолу и то је нешто најсветије у једној цркви-ово ми објасни наш свештеник)

 У наставку ћу приложити слике скенираних страница новина на којима се налази текст и насловну страницу истих.

Подаци :  Лист „Развитак“ од 1.03. 1910.

Наслов : Гаврило Михајловић (Дабробосански Митрополит 1740.-1752.)

Аутор:Владислав Скарић

Страна 84-89 (Помињање Смољане на страни 85)








НАСЛОВНА СТРАНИЦА ЛИСТА "РАЗВИТАК"  ИЗ 1910.ГОДИНЕ

СТРАНЕ 84 И 85 ЛИСТА "РАЗВИТАК"  НА КОЈИМА СЕ СПОМИЊЕ СМОЉАНА

КОМПЛЕТАН ТЕКСТ